Кад антисемитизам постане „нормaлност”

Баук антисемитизма се шири светом. Од готово осам милијарди људи на планети Земљи, само је нешто више од 16 милиона Јевреја. Упркос њиховом малом броју, далеко, далеко више је антисемита. Нажалост, антисемитизам постоји у Србији, као и свуда у свету – па чак и тамо где Јевреја нема. Јесте необјашњиво и апсурдно, али је та предрасуда дубоко укорењена у главама и свести одређеног броја људи и последњих година се шири преко друштвених мрежа. Поводи за антисемитизам су разни, а у теоријама завере Јевреји имају главну улогу. Уврежено је мишљење да „Јевреји владају светом”, да су „следбеници антихриста” и да стоје иза свих револуција које су се догодиле од постојања човечанства.

Најбизарније јесте то што се Јеврејима приписује да су оснивачи комунизма, иако је један од највећих антисемита био управо Карл Маркс, који се залагао за истребљење Јевреја и уништење свих синагога. Нове теорије које имају утемељење и у Србији без икаквих доказа и везе наводи да су Јевреји створили корону. Ипак, „шампион” у ширењу „истине” су неке јавне личности које у сарадњи са екстремистичким организацијама уверавају да је циљ Јевреја да униште Израел и да се после тога преселе у Чешку, Словачку, Пољску, Украјину, Србију… Зависи одакле потиче извор „информације”. Управо је сукоб Израела и палестинске терористичке организације Хамас разоткрио све размере антисемитизма, јер истим људима не сметају други злочини према муслиманима који су направили неки други народи или државе, али зато боде очи када дође до сукоба у Израелу.

Милован Писари, научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, каже да су дискриминација, мржња, разне мере и прогони Јевреја одувек саставни део историје Европе и западне цивилизације. За „Политику” каже да антисемитизам у хришћанском свету има корене у тумачењу улоге јеврејског народа према Исусу, јер се сматра одговорним за његову смрт. За наш лист наводи да је антисемитизам присутан и као врста мржње према Јеврејима која се развила у средњем веку када често хришћанима није било дозвољено да се баве одређеним професијама, а Јеврејима да, због чега су на пример увек доведени у везу с банкама, управљањем новцем и слично.

„Током 19. века развија се нови облик антисемитизма који се темељи на измишљеним расним теоријама. Нацисти ће те теорије преузети и од њих ће направити државну политику са јаком пропагандом која ће довести до Холокауста. Нажалост, те нацистичке теорије нису нестале и зато је увек важно зауставити их одмах кад год се појави неки њен знак”, каже Писари.

Термин антисемитизам је први пут употребио 1879. године немачки новинар Вилхелм Мар, који је и сам био аутор многих антијеврејских чланака. Антисемитизам означава непријатељство према Јеврејима на религијској, националној или расној основи. Дискриминација Јевреја је много старија од расне теорије. У шестом веку Јевреји су често прогањани, јер као монотеисти нису хтели да се прикључе тадашњим политеистичким културама. Током средњег века, Јевреји су били ограничени низом прописа према којима нису могли да поседују земљу. Такође, ови прописи су им дозвољавали бављење само одређеним занимањима. Оно што је Јеврејима било дозвољено сматрало се нечистим за хришћане, а најчешће је било у вези са новцем. Јевреји су били физички изоловани, забрањивано им је да живе заједно са хришћанима и формиране су посебне градске четврти – гета. Током средњег века, Јевреје и јеврејске заједнице у Европи пратила је иста судбина и зависила је искључиво од политичких и економских прилика једне државе у којој су се налазили. Након ових прогона, селили су се из државе у државу, стварајући јеврејски центар тамо где им је било дозвољено. Власти су им наметале додатне таксе и рестрикције, док их на крају не би протерале.

Иако је осуђиван према свим стандардима савременог друштва, антисемитизам је и данас присутан у бројним облицима. Приказивање Јевреја са роговима, репом, великим носевима, како држе кесе са новцима, као и предрасуде према Јеврејима као богаташима и популарна теорија завере јеврејског владања светом су доминантни.

Арон Фукс, председник Јеврејске општине Београд, каже да од Другог светског рата до данас антисемитизам доживљава експанзију у идеолошком смислу. За „Политику” наводи да поред десничарских, левичарске организације заузимају став против Јевреја, али на другачијем основу. Наводи да је Израел постао примарна мета за обе, али је наратив остао веома сличан. То се правда чињеницом да постоје и неки Јевреји – антиционисти, што је доказ да није реч о антисемитизму. Имајући у виду да су напади на Јевреје били по целом свету, нападачи не праве разлику, што додатно указује на антисемитски карактер протеста.

„Никада није било лако бити Јеврејин, па није ни сада. Често из неинформисаности многи приступају подршци антиционистичким скуповима, што прави непријатељску климу за Јевреје. Многи се сусрећу са непријатностима, јер подржавају своје сународнике, а чести су и изгреди на протестима, што и пасивније Јевреје доводи до узнемирености. Тренутно су под великим притиском заједнице у земљама које подржавају арапску страну, без обзира на то што је на тој страни Хамас, а то су првенствено Јужна Африка, заједнице у Јужној Америци и у Европи – Ирска”, каже Фукс.

Истиче да је Натан (Анатолиј) Шарански, дисидент и борац за јеврејска права на емиграцију из СССР, дефинисао антисемитизам кроз 3Д тест – демонизација, делегитимизација и двоструки стандарди. Реакције у светским метрополама, посебно са већом арапском или муслиманском популацијом, изостале су или су биле много мање за страдања њихових сународника/истоверника током ратова у Ираку, Сирији, Јемену, Алжиру итд. него кад је реч о Израелу.

„Сваки рат је праћен наративом да Израел нема право на своју територију, а много је искривљених и тенденциозних неистина и полуистина. О самом сукобу и страдању израелско и арапско извештавање се посматра различито. У прво се сумња, а друго се преноси у целости. Све у циљу проказивања Израела, јер другог објашњења нема. Притом, Хамас је терористичка организација и сигурно неће бити објективна. Напослетку, Израел је под лупом, па је извесно да ће избегавати нежељене жртве”, каже Арон Фукс.

Током средњег века могла се препознати окоштала дуговековна мржња према Јеврејима, а ниво антисемитизма зависио је од економске ситуације одређене државе. Јевреји су оптуживани за ритуална убиства, а честе су и клевете према којима Јевреји за празник Пасха у бесквасни хлеб (мацес) додају крв хришћанске деце. Јевреји су упоређивани са ђаволом и приказивани са роговима и репом, оптуживани су за све недаће и болести које су задесиле место у којем су се налазили.

Дубљи корени европског антисемитизма налазе се у средњем веку, у антијеврејској пропаганди шпанске инквизиције. Главни промотор ове идеје био је католички свештеник и теолог Август Ролинг, професор на католичком универзитету у Прагу и аутор књиге „Талмудски Јеврејин” (Дер Талмудјуде, Минстер, 1871). Једна од Ролингових омиљених „научних” тема била је клевета о ритуалном убиству која је имала двоструки пропагандни значај. Прво, „Талмудског Јеврејина” су антисемити промовисали као доказ „из прве руке” да Јевреји од давнина кују заверу против нејевреја. У том смислу, ова књига је имала ону улогу коју је почетком 20. века преузела књига „Протоколи сионских мудраца”. Друго, наводни „цитати” из књиге коришћени су за ућуткивање критичара антисемитских идеја и свих оних који су се залагали за равноправност Јевреја. Сматра се да је само постојање ових дела, годинама пре доласка Адолфа Хитлера на власт, имало велики утицај на извршење највећег злочина у историји – Холокауста, у чијој основи лежи антисемитизам.

А Милован Писари каже да је антисемитизам нажалост проблем који није никад искорењен до краја и који јача у одређеним историјским околностима. Подсетио је да су за време епидемије ковида Јевреји оптужени да су они криви за то, или да су вакцине направљене само за њих. „Ради се о вековном проблему који је последњих седамдесет година, то јест од успостављања државе Израела, добио ново лице: легитимне критике на деловање те државе мешају се са тихом мржњом према јеврејском народу која се темељи на старим стереотипима и предрасудама, и због тога данас присуствујемо порасту претњи и напада на Јевреје у Европи. На њих се буквално гледа као на агенте државе Израела, на њих се сведе одговорност за смрт Палестинаца. То не сме никако да се толерише и увек треба одмах реаговати, јер добро знамо које су биле последице антисемитизма у историји”, наводи Писари.

Писари: Србија је доказала пажњу према јеврејској заједници

Пре Другог светског рата на простору Југославије живело је око 70.000 Јевреја, а преживело их је 14.000. Само у Београду било их је око 11.000, а данас у целој Србији има тачно 709 особа које су се тако изјасниле. Арон Фукс каже да што се тиче државе и институција, антисемитизма у том смислу нема, али у друштву постоје одређени кругови са отвореним антисемитским наративом.

„Поред уобичајених садржаја, наступи појединаца, иако можда опскурних, садрже изразито антисемитски говор. Под наративом се не сматра само изговорена или написана реч против Јевреја у целини, већ и лукавом заменом целине за појединца. Такве прикривене поруке су јасне свима. Наравно, постоје и позитивне предрасуде, које можда ласкају, али нису добре. Јевреји су народ као и сваки други, иако се многи (не)познаваоци не би сложили”, истиче Фукс. Додаје да је једини начин да се унапреде односи – едукација. Не само зато што је јеврејски народ у питању већ су предрасуде као начин размишљања погубне по сваку особу, а потом и у целини.

„Потребно је да систем образовања још више поклони пажњу дешавањима током Другог светског рата, као кулминацију вишемиленијумске појаве антисемитизма. Сврха је да се покаже процес екстремизације једног мање или више прихваћеног феномена у друштву, са подсећањем да је увек могуће да се то деси. Епилог би требало да буде друштвена свест о опасности екстремних идеја, што је опште добро. Имајући у виду малобројност Јевреја, битно је одржати и унапредити културу сећања, не само на страдале већ и на оне који су допринели да друштво у Србији буде боље.”

Милован Писари наводи да последњих година држава Србија обраћа с правом посебну пажњу јеврејској заједници, и то је доказала усвајањем битних закона као што су закон о враћању јеврејске имовине одузете за време Холокауста и Закон о меморијалном центру Старо Сајмиште. „Друштво у коме живимо не показује знакове антисемитизма, осим у изузетно ретким случајевима када екстремистичке организације исписују неонацистичке графите или истичу на друштвеним мрежама неонацистичке симболе, што је нажалост нешто што се дешава свугде у Европи и Америци”, каже Писари.

Како је говорио Максим Горки

Антисемитизам је најкобнија манифестација мржње према људима. Уопште се не поставља питање да ли је потребно борити се против антисемита, али се постављају два питања: да ли се та борба води с довољно енергије, и како је треба водити, речи су руског писца Максима Горког.