Долар и спасиоци

У многобројним анализама на Западу о томе како је дошло до садашње кризе у САД углавном се наглашавају проблеми у вези са анархичним стањем на тржишту хипотекарних кредита. Чињеница је да је у последњих десетак година, због обиља долара, дошло до бујања финансијских инструмената и сложене мреже дужничко-поверилачких односа. Тако Л. Стори и Е. Ендрјус наводе убедљив податак да су инвестиционе банке крајем 2007. „позајмиле у просеку 32 долара на сваки долар њихових средстава”. Наводе се и разлози у вези с незајажљивим апетитима финансијске олигархије оличене у Волстриту. Или разлози од значаја за модел живота и понашања у чијој основи је „зависност” од потрошње, посебно оне засноване на јефтиним сировинама и нафти. Помињу се и проблеми у вези са ангажовањем САД на различитим геополитичким бојиштима у свету итд. Наравно да је све то тачно. Али није довољно. Или се скреће пажња са суштине ствари. А суштина је у томе, како су наговестили Ј. Грант и Х. М. Вочел, у монополу САД да њихов новац, долар, има статус резервне валуте.

То само по себи не би био велики проблем да статус долара као резервне валуте није еволуирао. Да подсетимо. У Бретон Вудсу 1944. долар је добио статус резервне валуте, али са златним покрићем. Све до 1971. тај систем је доста глатко функционисао. Међутим, већ 1965. САД су се дубоко заглибиле у рату са Вијетнамом. Готово да је било нормално што су САД терет тог рата добрим делом пребациле и на долар његовим штампањем без стандардног покрића. Стране централне банке које су имале доларе знале су да и оне на тај начин сносе трошкове тог рата, па су почеле да за доларе купују златне полуге. Суочена са том чињеницом, Никсонова администрација је 15. августа 1971. укинула златно покриће долара. Од тада су долари обични комади папира.

Па ипак, свет од те 1971. године није пропао. Систем међународних плаћања и са таквим доларом наставио је нормално да функционише на бази голог поверења у изузетну економску, политичку и војну моћ САД.

Америка је, дакле, имала привилегију да њена валута има функцију светског новца који без покрића може емитовати према својим потребама, па чак и за своје геополитичке и стратешке циљеве.

Неограничено штампање долара није вршило притисак на платни биланс САД, њихову каматну стопу, цене и запосленост, на цене кључних сировина, посебно нафте, све док су се канали међународног плаћања и трезори иностраних централних банака и других финансијских установа пунили и док се нису загушили доларима.

Криза на тржишту хипотекарних кредита у САД зато је само мали врх леденог брега. Да се не ради о дубоким поремећајима, та би се криза могла лако решити малим хируршким захватом са локалном анестезијом. Али, пошто се криза муњевито проширила по целом свету – морамо указати на њен прави узрок.. Дакле, кључни проблем је у томе што је огромно богатство разних коминтената депоновано и заробљено у трезорима ванамеричких централних и других банака, и то у облику доларских потраживања из којих се (када се изгуби поверење у долар) не могу трансформисати у универзални, општеважећи материјални облик богатства – у злато.

Данас нико не зна како ће се криза решити. И да ли ће још оштрија криза запарати целим глобусом и у њој испарити богатство многих који држе доларе или вредносне папире. Или ће се жариште кризе, што је вероватније, још једном затрпати бљутавим компромисима и полумерама како би политичке, пословне и финансијске елите, не само у САД, остале на својим местима. Њима иде наруку и то што ванамеричке централне банке и друге институције немају интерес да се криза реши колапсом долара. Парадокс је у томе што је једна цела пирамидална структура жртава наведене позиције долара заглављена у кланцу, и што мора и сама да спасава долар и онога ко стоји иза њега.

доктор економских наука