Савремени Хамлет са лобањом у руци

Феномен лудаштва у драмама Душана Ковачевића већ је препознат и надалеко присутан. Још од најранијих драма, ликови именовани као „лудаци” појављују се у већем или мањем обиму. Некада и неименовани, наизглед нормални ликови носе са собом обрисе лудаштва или бивају окарактерисани као неподобни од стране света, а тип човека лудака није исти у свим драмама, наводи мср Зорана Ћупић.

У жељи да представи значај и посебно место лудака у драмама Ковачевића, написала је рад „Савремени Хамлет са лобањом у руци – типови и говор лудака у драмама Душана Ковачевића”, објављен у Зборнику радова са Осмог научног скупа младих филолога Србије, одржаног 10. априла 2021. на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

У претходном разговору за наш лист, говорила је о првом типу лудака који је приказан у драми „Урнебесна трагедија”. Исти тип може се видети у још две драме...

„Лари Томпсон – трагедија једне младости”

Она наводи као пример и драму „Лари Томпсон – трагедија једне младости”, у којој се среће лепеза карневалски кројених ликова и радња која подсећа на комедију апсурда, на позорницу лудака, где су једни прихватљиво, гротескно луди, а Стефан Нос отпадник чије се лудаштво не толерише јер је прекршио породичну традицију и одсекао себи нос.

Компоновање и механизми у драми подсећају на „Урнебесну трагедију” – у центру је микроћелија, породица, однос лудих и (не)нормалних је у овом случају на граници гротескног и реалног, а говорна карактеризација је специфична по каламбурима, наратизованим сегментима, дужим монолозима, персифлажи, цикличним понављањима, испрекиданом говору, инваријантности, деикси, идиомима, што има стилогену вредност. Стефанов монолог који упућује на трагичност ове комедије упозорава и на жртву и на питање привидно живог човека који обитава на граници стварности, лажи и позоришта, а лудаштвом се бори против друштвених стега.

„Доктор Шустер”

И трећи пример је драма „Доктор Шустер” и доктор Никола Кос, ког је и сам аутор именовао као чувеног хирурга у превременој пензији због неких „здравствених проблема”.

‒ Још један лик у чијем карактеру запажамо доминатан феномен лудаштва, огледа се у, пре свега, његовој говорној карактеризацији и вантекстуалним елементима. О карактеру Николе Коса више сазнајемо из монолошких секвенци Филозофа, а бекетовски скројена драма потврђује и становиште Мишела Фукоа да је „лудило знање, а апсурдни ликови су елементи једног тешког, затвореног и езотеричног знања” ‒ каже Зорана.

Рапсодијски дијалог и својеврсна полифоничност у креирању драмске радње и атмосфере доприносе бољој карактеризацији главних јунака. Специфичност говора доктора Шустера огледа се у присуству елипсе, анаколута, што у складу са формом отворене драме и доприноси бољој карактеризацији. Међутим, тренутак када доктор продаје кућу и када је градацијски креиран прелаз са једноставног, емотивног и упечатљивог разговора са ћерком на лудички дијалог пун инфатилности са сестром, где је кућа именована као болница, указује да је ово још један лик чије лудаштво досеже више границе, а у функцији опомене и постављања питања живих мртваца у драмама Ковачевића.

Карикатура, вишедимензиналност и огољеност реалистичког проседеа

‒ Оно што је заправо важно је то да су у свим поменутим драмама (прим. аут. укључујући и „Урнебесну трагедију”) карактери једнодименизионални, а њихово лудаштво не изненађује, већ се често своди на карикатуру и често су комични, док ликови који немају клиничку слику лудила указују на вишедимензиналност и огољеност реалистичког проседеа. То је први тип лудака у драмама Душана Ковачевића.

Наставиће се...