Мораторијум на еколошки популизам

Опозиција у Србији доживела је убедљив пораз на претходним парламентарним и локалним изборима, изузимајући изборе за Скупштину града Београда.

Изборни резултати како на националном, тако и на локалном нивоу, показују такође и да су поражене све опозиционе политичко-медијске стратегије опозиционих политичких делатника: од негативне опсесије председником Србије Александром Вучићем, моралистичког еврореформизма, инстант национализма, закључно са еколошким популистима.

За разлику од прва три поменута медијско-политичка обрасца, еколошки популизам је новијег датума и у великој мери се базира на противљењу рударењу у Србији, посебно рударењу литијума који је мултинационална компанија „Рио Тинто” открила код нас 2004. године.

„Свети” медијски рат против „Рио Тинта” угаони је камен еколошког популизма, при чему је на бизаран начин постао и одлика грађанске „честитости” и колективне одговорности. Локални еко-популизам је скорашњег датума и поклапа се са експанзијом зелено-левих покрета на глобалном нивоу, у ери такозване постмодерне демократије.

Еколошки популизам је политички став одбијања истраживачко-технолошких процеса коришћења природних ресурса због дискутабилне, (не)оправдане забринутости за животну средину. Под паролом за „чист ваздух и воду” и „у име заштите природе и пољопривреде”, промовише се спречавање рударења критичних сировина и минерала.

 Критичне сировине и минерали, међу њима највише бакар, литијум и злато, кључни су природни ресурси за зелену транзицију, а у случају литијума и за индустрију електричних аутомобила и преносивих електронских уређаја.

Еколошки популизам у Србији примарно се везује за „медијско политички рат” против пројекта „Јадар” који спроводи напред наведена компанија, уз најпре дату, а актуелно суспендовану, сагласност Владе Републике Србије.

Упркос великом труду опозиционих делатника и њихове медијске „коњице”, еколошки популизам је недвосмислено поражен на претходним изборима.

Пораз еко-популизма може се сагледати из шире политичке и медијске перспективе. За почетак, треба прихватити „радну хипотезу” антивладиних медија и опозиције, да су политички актери на власти заступници рударења литијума, а одређене опозиционе странке и невладин сектор еколошки самосвесни противници рударења литијума и „ексклузивни” заштитници воде, ваздуха, биодиверзитета и локалне пољопривреде.

На националном нивоу, дебакл су доживеле странке и коалиције које су отворено заговарале уставни мораторијум на ископавање литијума – коалиција Двери и Заветника, која се пласирала испод политички скромног цензуса од три одсто, и Народна странка, некадашњег „председника света” Вука Јеремића, која је освојила мање од један одсто гласова.

Медијски и „улично” хиперактивни антилитијумски лоби зелено-левих странака и појединаца, уклопио су у ширу, политички хибридну коалицију „Србија против насиља”. Размере њиховог политичког посрнућа нису непосредно видљиве. Ипак, ова фрагилна коалиција, остала је без могућности да суштински управља политичким процесом у држави, укључујући стратешки важне друштвено, економске и еколошке одлуке о рударењу критичних сировина и метала.

Разлоге за недвосмислено демисионирање скупог медијско-политичког пројекта уништавања рударења литијума, треба тражити како у лошој неубедљивој кампањи и мањку кредибилитета његових носилаца, тако и у потпуном несагласју њихових политичких порука са токовима савремених истраживачких пројеката и технолошких иновација.

Амбициозни еко-популисти, попут Вука Јеремића, Бошка Обрадовића, Ратка Ристића и других следбеника идеје забране рударења литијума, изгубили су парламентарни статус, остајући испод цензуса. Ватрено залагање за уставни мораторијум на копање литијума претворило се, вољом народа Србије, у демократски мораторијум на еколошки популизам. У случају професора Ристића, изостао је и трансфер научног ауторитета професора универзитета у област политике. Његова анти-Рио Тинто експертиза остала је без политичке легитимације и ауторитета. Тако је медијско-политичка употреба научних звања и знања остала без одговарајуће политичке валидације.

Да се догодио истински демократски мораторијум на еколошки популизам, показују резултати избора у лозничком крају. Резултати избора у области у којој треба да се отвори рудник литијума су демократски „лакмус” за оправданост политике опструкције рударења литијума.

За противнике рударења и прераде литијума резултати су више него поразни. „Литијумски” СНС победио је на, ни мање ни више, него на 88 од 90 бирачких места. Листа „Србија не сме да стане” освојила је 58 одсто гласова, тачније преко 21.000 бирача од 39.400 бирача, колико је гласало 17. децембра 2023. Антилитијумска коалиција Двери, Новог ДСС-а и ПОКС-а победила је на бирачким местима у Брезјаку и Доњим Недељицама. Победа на овим локалитетима, на којима се очекује отварање рудника, заснована је заправо на кампањи страха и дезинформација о раду руднику и његовим последицама. Треба поменути и то, да је поред СНС-а, једино СПС добио гласове на свим бирачким местима.

Све у свему, дебакл противника рударења литијума је непосредно проверив на локалитету који би, по „катаклизмичним” пропагадним претеривањима, требало да буде девастиран инвестицијом у рудник „Рио Тинта”. Читав лознички крај демократски се изјаснио против олаког и површног одбацивања рационалне дебате о разлозима, ризицима, исходима и перспективама рударења у Србији. Да је било другачије, сигурно би протагонисти анти-Рио Тинто наратива били недвосмислено и убедљиво поражени.

Разуме се, гласови за СНС и друге партије нису гласови за компанију „Рио Тинто”. Она није изборни актер. Компанија „Рио Тинто”, као и друге стране компаније које улажу у нашу државу, економски је актер и потенцијални партнер лозничког краја и државе Србије, у развијању стратегије еколошки и друштвено одговорног рударства.

На концепт социјално одговорног рударства, који се увелико развија у напредним деловима Европе и света, лако се може надовезати и привредни развој у области производње јонско-литијумских батерија и електричних аутомобила, што је једна од окосница неминовног савременог процеса зелене транзиције који се примарно практично одвија у технолошко-економском и еколошком контексту.

Из наведеног, демократски мораторијум на еколошки популизам треба схватити као прозор могућности за нове развојне шансе и друштвено-економску добит и благостање како лозничког краја тако и државе Србије.

А у политичком смислу, неминовно је редефинисање приступа овој теми, кроз неке другачије покрете и напредније идеје, како би се рационалним поступањем адекватно одговорило изазовима будућег времена.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa