Биланс ЕУ уочи избора за Европски парламент

Јaнуар је по правилу резервисан за славља, свођења рачуна и предвиђања разних врста, од личних до политичких, економских, нациoналних, глобалних. Доминирају жеље, наде, стрепње, страхови, неизбежне прогнозе. Из тога нису изузети ни озбиљни субјекти који се налазе пред важним изазовима и искушењима, а од којих зависе егзистенцијална питања широког спектра људских судбина. Задржаћу се најкраће на једном нама важном – ЕУ, из три разлога: наш стратешко-политички интерес за приступање ЕУ; стање у Немачкој као водећој чланици; предстојећи избори за Европски парламент (ЕП).

Када је реч о нашем приступању ЕУ биланса практично нема: нити је шта отворено од поглавља/кластера нити затворено, а ни кључно посредовање ЕУ око КиМ није дало опипљив резултат. Може се кривица пребацивати на било коју страну, али је неспорна чињеница да је ЕУ тежиште и приоритет приступних преговора, из стратешких интересних разлога Запада, пребацила на геополитику и подредила условима које она диктира: решење косовског чвора de facto признањем „Косова“ и „обавезне“ санкције Русији. Оба дубоко сежу у државне и националне интересе Србије и не поклапају се са текућим интересима ЕУ, односно Запада. Начин како то ЕУ и даље ултимативно и приоритетно захтева, објективно отвара питање карактера, садржаја и темпа даљих приступних преговора. Томе додатно доприноси и одлучност Србије да чврсто брани сопствене интересе на досадашњој политици, која је убедљиво потврђена децембарским парламентарним изборним резултатима.

Немачка, „локомотива“ЕУ, завршила је прошлу годину у рецесији са негативним економско-политичким салдом и са новим отвореним унутрашњe-политичким изазовима у друштвеној сфери. Наслови задњих дана о „Највећем штрајку (нн: пољопривредника и осталих) у историји“ изазивају зебњу и отварају паралелну тему и одраза на ЕУ. Наиме Немачка значајно утиче на стање у ЕУ, те њени проблеми не могу остати без последица на целину ЕУ, нарочито када је реч о економско-финансијској и социјалној димензији које су  у основи незадовољства и тензија у Немачкој. Међутим ништа мање нису значајна ни немачка унутрашња друштвена кретања са падом популарности и политичке подршке владајућој коалицији на челу са СПД и успоном десног АДФ. Немачка је, као водећа чланица ЕУ, напросто постала и огледан пример разних последица како рата у Украјини тако и економско-политичких и друштвених кретања и изазова у актуелном геополитичком контексту за целину ЕУ, али и за једну конкретну и важну (немачку) политику.

Предстојећи избори за ЕП због актуелног глобалног геостратешког и геополитичког контекста у коме се ЕУ налази, а они одвијају, овога пута представљају посебан изазов. Текућа друштвена кретања у целини ЕУ (друштвене и социјалне тензије, имиграциони проблеми, итд.) то потврђују. Овоме доприноси и негативан биланс учињеног у мандатном периоду, јер ЕУ напросто није данас чвршћа и убедљивија у погледу глобалног утицаја и промоције својих вредности. Треба признати да због пандемије ковида 19 и рата у Украјини одлазећа владајућа гарнитура ЕУ практично није била у позицији да нешто значајно учини на плану институционалних реформи од којих зависи будућност ЕУ. Међутим стоји и чињеница да је оба изазова дочекала организационо и функционално неспремна.

У случају пандемије показало се одсуство конзистентне политике и солидарности уз изражене центрифугалне тенденције ужег националног (суверенистичког) карактера које и даље трају. На примеру пак рата у Украјини показало се одсуство јасне интересне стратегије са отварањем питања суверенитета и идентитета ЕУ на изворној основи. Наиме доминација стратегије САД у третману рата, директно и преко НАТО, показала је да ЕУ није суверена у стратешко-политичком и интересном смислу. Томе је блиско и питање идентитета ЕУ, јер овај рат са свим последицама, показује да је изворни идентитет ЕУ као највећег мировног економског пројекта у историји, потпуно заказао. Да је то остало доминантно у паневропској дугорочној стратегији ЕУ, питање да ли би рата уопште било. Међутим од краја прошлог века идентитет ЕУ је изгубљен у грађењу новог идентитета колективног Запада на простору Европе кога обликују САД кроз сопствену геополитичку стратегију уз асистенцију (офанзивног) НАТО који је  практично преузео најуспешнију политику ЕУ-политику проширења на континенту. Утисак је да ЕУ у томе сада више асистира као припремно-логистички механизам него што намеће свој мирнодопско-развојни концепт.

Отуда и политика проширења за коју се одлазећа гарнитура ЕУ сад изнуђено залаже, нема основ у суштинској доминацији изворних идентитетских вредности и принципа ЕУ, већ у геополитичкој стратегији САД и НАТО. То кандидатуре Украјине у ратном стању, Молдавије и Грузије које не гарантују територијални интегритет са једне и занемаривање већ интегративним ЕУ процесима захваћеног западног Балкана са друге стране, објективно потврђују. Са ових, дакле, позиција ЕУ улази у изборе, а у прилог даљих изазова ваља додати и притисак недефинисане миграционе политке и друштвено-политичких тензија које она изазива још од 2015, а са новим озбиљним изазовом, без озбиљног утицаја ЕУ, из суседног Блиског истока на челу са Газом. И на крају шта тек следи и какви ризици око расплета у Украјини где остварење стратешких циљева колективног запада постају све мање извесни.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa