Књига стиже на време и кад касни

У пошти у центру Ниша 18. децембра сам предао пакетиће с књигом „Завештајно” на адресе писаца и критичара: Прибој, Врање, Београд, Нови Сад и Добој. Поштарина 73 динара по књизи. „Штампано”, кажем службеници на шалтеру. „Тисковина”, потврди она. То „тисковина” оста нам за сећање на заједничку кућу звану Југославија.

Предах пошту и вратих у стан – кавез. Ваздух у Нишу је јако загађен, јављају „Јужне вести”. Није здраво дисати. Оно због чега пишем ово писмо догоди се сутрадан, у уторак 19. децембра, и све поквари. Поштар који ми је донео пошту рече да ме траже из поште из центра због пошиљке коју сам предао. Јавих се телефоном службеници и рекох да ћу доћи сутра да решимо проблем. Реч је о мање плаћеној поштарини. Пођем 20. децембра изјутра, минус један. Смог, види се ваздух, осећа смрад. Два километра старац кривељам и ево ме пред шалтером 2. Службеница ме обавештава да је мање уплаћена поштарина за пакетић који иде у Републику Српску. Они наплатили, ја погрешио. Зато нису послали. Треба доплата. У Србији књига 300 грама, поштарина 73 динара, за место у РС 550 динара. Цена књиге 420 дин. Доплатим, и после три дана стајања пакетић-књига ће, рекоше, истог дана, у 12 сати на пут. (Нису ми тражили лежарину.) Изненађени су што се не срдим, јер су књигу три дана држали. Као да не знају да књига стиже на време и када касни. Питам се која би штета настала да је књига отишла с мање плаћеном поштарином? На овом нивоу мале паре су велике, на вишем велике паре нису проблем. Не желим да шалтерска радница има невоља. Да правда грешку, пише изјаву.

Чудим се: „Зар је РС иностранство?”

Мислим да није. Службеница каже да и на Косово иде пошта по тарифи за иностранство. Шта да кажем? Знам језик политике: „Пали, гаси”, „Завади па владај”, тако је одувек на брдовитом Балкану. Али како да наша браћа и сестре с оне стране Дрине буду странци? Како писци и песници: Ранко, Јованка, Предраг, Ного, Кочић... Меша, чије речи често, и ево сада, понављам: „Добро сам. Није добро како је могло бити, ал добро је. Не знам, котрљам се низ живот како знам. Добро сам, касно је за боље.”

Зашто на књигу намет, докле ћемо један другоме слати као у прошлим временима? По путнику пријатељу, да понесе, остави. У продавници, трафици, кафани, на клупи... Својевремено ми је академик Жарко Ђуровић слао своје књиге само када дође у Београд.

Наши политичари не читају, нема их на књижевним вечерима, изложбама... Не верујем да ће се нешто променити, али можда ће се неко сетити да је књига потребна. И да је не треба наметима спречавати да путује. Онај што то плаћа – писац – одавно за своја сочињенија не добија хонорар. Нема да плати. Прођоше и ови избори, културу мало ко помену. Значи не треба. Ни писац, ни књижевност.

„Ко не воли књигу, не воли Србију”, написа Наташа Марковић у „Политици”.

Не само Србију, не воли никога. Ни себе тај не воли.

Зато, помозимо да књига опстане, писци преживе. Да књига може без товара намета да путује.

Мирослав Тодоровић,
писац из Трешњевице