У потрази за очевим презименом

„Срели смо се на прослави матуре, прво је хтела дете само за себе, а после је временом почела да прогања мене. Сваки дан, сваки час, телефонски позиви, уцене. Тврдила је да је дете заједничко и тражила да га признам. Ја већ имам своју породицу, не желим то дете, где су ту моја права. Нико ме ништа није питао када се рађало, зашто сад све ово.”

Према речима Маје Маринковић, судије Првог општинског суда, овако гласи једно у низу сведочења приликом утврђивања очинства, која су забележена у београдској Палати правде, где се годишње поднесе око сто тужби за утврђивање спорног очинства.

Право на покретање овог поступка имају дете, мајка и мушкарац који тврди да је отац детета. Судија Маринковић напомиње да су раније овакви предмети трајали доста дуго, често су били одлагани годинама и представљали су праву мору за обе стране, док су сада прихваћени европски стандарди.

– Трудимо се да све завршимо у најкраћем року. Суд нема за циљ да улази у личне односе странака, већ, пре свега, ради у интересу заштите малолетног детета, у оквиру чега се утврђује и старатељство. Иако, законски прописи можда и остављају простор за одуговлачење, ми смо заузели праксу да су манипулације и одуговлачење недопустиви. У року од шест месеци захтевамо да се заинтересоване стране на суду појаве са урађеном медицинском ДНК анализом, на основу које доносимо коначну судску пресуду – наглашава Маринковићева. 

У важећем Закону о браку и породици Републике Србије прецизно су утврђени односи између родитеља и деце. Иако су песници, писци и остали лиричари од памтивека мајку доживљавали као божанско биће, штури правни речник јој, чини се, одузима тај статус, сводећи је на просту дефиницију жене која је родила дете.   

Када беба заплаче у „дивљем браку”

Уколико се, међутим, деси да беба први пут заплаче у ванбрачној заједници или пре него што су родитељи ставили бурму на прст, прописи налажу да се очинство може утврдити једноставним признавањем оца.

С друге стране, за неверне Томе, за које се претпоставља да су носиоци генетичког кода, а који то не желе да потврде својом изјавом и парафом, судница је резервисана као последње место где је неминован, не увек тако пријатан, сусрет „очи у очи” некадашњих (случајних) партнера. Колико дуго и да ли је уопште могуће да ставка у којој се уписују подаци о оцу у матичној књизи рођених остане непопуњена?

– Има случајева када мајка неће да пријави име оца и открије његов идентитет, она детету даје своје презиме, тако да име оца може да остане енигма за читав живот, или барем до дететовог пунолетства. Нису ретке ни ситуације да отац годинама не зна да има дете, јер је мајка од њега успешно скривала трудноћу, па се накнадно, када „прораде” емоције, предомислила и од оца тражи издржавање – истиче неке од примера у својој пракси судија Маја Маринковић.

У оба ова случаја, закон дозвољава тужбу за утврђивање очинства, с тим да су одредбе које важе за децу прилично либералне и не постављају никаква временска ограничења, док мајка то може да учини „годину дана од сазнања да очинство није признато, а најкасније десет година од тренутка рађања”.

Судија Маринковић напомиње да на њена врата куцају сви – од мање образованих и жена ромске националности до универзитетских професора. Уочено је да се чешће ради о нешто „старијим” женама – између 30 и 40 година. Жене су најчешће у праву, каже судија, у означавању оца свог детета, али постоје и другачији мотиви који их доводе пред тас судијске правде. 

– Имали смо пример жене која је „фиксирала” једног веома утицајног и моћног човека на значајној функцији у Србији. Суд је утврдио да је неоспорно да су они били заједно, али ДНК анализом је, ипак, потврђено да тај човек није отац, а морао је да се носи са психичком тортуром читаве две године. Ако тај човек има и породицу, он преживљава страшне тренутке – истиче „Политикина” саговорница. Постоје и типови мушкараца који лако прихватају чињеницу да су провели једну ноћ са женом са којом су девет месеци касније добили и дете.

– Они признају децу из својих ванбрачних заједница, годинама их виђају, посећују, школују, а да то њихова званична породица никада не сазна. Ти људи воде, заправо, двоструки, паралелан живот. То може да траје све до тренутка када се, рецимо, после смрти оца, ванбрачно дете појави као законски наследник његове имовине – наглашава судија Маринковић.

„Стопостотни очеви” са Биолошког факултета

Према њеном казивању, не треба губити из вида честу категорију мушкараца који себе сматрају „насамареним”, не прихватају медицинско вештачење и осећају се и животно уништеним.

– То их не ослобађа одговорности. Из гинеколошких клиника, на основу нашег захтева, добијамо анализе вођења трудноће. Тај период се упоређује са исказима људи у поступку. Имамо тачне доказе зачећа и рођења. Мелодрамски заплети љубави и мржње, сузе и тешке речи који се одигравају у судници за нас немају претераног значаја, пошто се одлука доноси после извршене ДНК анализе која је, данас, готово непогрешива – тврди судија Маја Маринковић.

Биолошки факултет Универзитета у Београду једно је од места где се примењује најпоузданија метода за утврђивање очинства и материнства и чији се резултати узимају за релевантне у доношењу судске одлуке. Професор Станка Ромац сматра се оснивачем ове научне области у Србији, а у раду јој помаже др Горан Брајушковић, кога питамо о каквој методи је реч.

– Метода којом утврђујемо очинство једноставна је и безболна. Са развојем ПЦР методе (ланчане реакције полимеризације), која се у Америци користи од 1985. године, наука је добила најмоћније оруђе утврђивања очинства и материнства. Стара метода утврђивања очинства по крвним групама је непрецизна, јер она, истина, може да искључи биолошког оца, али потврда очинства није могућа. Метода коју ми радимо, заправо, представља вештачку имитацију умножавања молекула ДНК и ради се уз помоћ најсавременијих апарата који очинство искључују са стопроцентном сигурношћу, а потврђују са сигурношћу од 99,999 одсто – истиче др Брајушковић.

Овај еминентни стручњак објашњава да ДНК представља наш „природни” јединствени матични број по коме се разликујемо од било које друге особе на свету и да је то основа на којој се спроводи генетско утврђивање очинства.  

Поред судског налога, када странке у спору морају да дођу лично и прођу кроз процес идентификације, у овој установи раде се и анонимне анализе по личном захтеву, уколико се наручи кућни ДНК тест који садржи комплет брисеве и упутство за коришћење у кућној „лабораторији”.

Брисеви се узимају са унутрашње стране образа, а после седам дана обрађени резултати стижу на кућну адресу наручиоца. Уколико се „бели штапићи” узимају у „тајној” варијанти, ова услуга кошта 27.900, док је цена анализе која се користи као званични документ близу 40.000 динара.

Александра Марковић

-----------------------------------------------

Став цркве

Црква никада не може да одобри ванбрачне и сличне односе, став је мр Драгана Радића, асистента Православно-богословског факултета у Београду.

– Човек треба да склапа брак и тајна брака је света тајна. Коментаришући однос између жене и мужа, апостол Павле је говорио да жена треба да буде привржена, а муж да воли жену као дете своје. Црква, као што је познато, не гледа благонаклоно на ванбрачне односе, али према деци из тих веза поступа крајње снисходљиво и прихвата их. Ми не можемо да осудимо ту децу и уколико желе да приступе цркви прихватамо их и пружамо им иста права – наглашава мр Радић. Он примећује да у ери глобализма, у којој су све вредности урушене, постоји пораст ванбрачних заједница и деце без оба родитеља.

– То јесте за цркву велики проблем и зато покушавамо да укажемо да је то погрешан пут којим се иде – закључује мр Драган Радић.