Љубав се пише калиграфијом

Збирка поезије Виолете Димитрић „Сенке љубави” необично је издање управо због тога га је ручно писала калиграфкиња Даница Веселиновић и то пером и калиграфским писмом, и тај минуциозни посао трајао је шест месеци. Такође, и све илустрације у књизи ручно су рађене. Ова збирка недавно је представљена у Манаковој кући у Београду, у Културној установи Божидарац, а о њој ће бити речи и у Удружењу књижевника Србије, чији је Виолета Димитрић и члан. Ауторка објашњава разлоге због којих се окренула уметности лепог писања, али и спознаји важности нашег средњевековног наслеђа, начела високе етичности, храбрости, части, љубави, породице и  витештва, као и женског принципа оличеног у снази и префињености.

– У жељи да подсетим на наше изворне вредности и корене наше културе и писмености, одлучила сам да поезију која је посвећена жени и љубави, после два издања представим и трећим издањем урађеног калиграфским писмом. То је био начин да читаоцима пошаљем поруку да застану и полако читају, јер када читате калиграфски текст потребна је пуна концентрација због извајаних слова која чине хармоничне целине. Тада можемо да уронимо у скривене поруке аутора. Присетимо се „Слова љубве” где Стефан Лазаревић почетком 15. века пише о најтананијим осећањима и подсећа нас да љубављу можемо да исцелимо и лоше односе, као и да стиховима можемо да пошаљемо поруке опраштања. Слично бисмо могли да применимо и поручимо и данас, глобално, али и у нашој свакодневици– каже Виолета Димитрић, додајући:

– Интересантно је било калиграфско писање мог дела „Сенке љубави” јер су се појављивали „знакови поред пута” који су указивали на то да сам у добром смеру у повратку у књижевну прошлост, као и у потенцирању вредности традиционалне српске културе. Један од тих знакова сликовито описује коментар калиграфкиње Данице Веселиновић која је изнела занимљиву чињеницу да су се, док је писала стихове, они буквално „сами” уклапали по страницама, нигде није остао слог или пола стиха који би требало да пређу на другу страницу. „Сенке љубави” писане су пером на посебном папиру прикладном за писање мастилом, и све илустрације и вињете су рађене ручно, у стилу српских средњовековних мајстора калиграфије. У доба српске средњовековне књижевности, у Србији је култура имала свој процват, а текстови су писани калиграфски, оплемењени стилизованим минијатурама и иницијалима урађених у боји, и с позлатом. Калиграфско писање је у средњем веку подразумевало уметнички израз, а не пуко записивање и летимично читање.

Ауторка такође објашњава и своју мотивацију за ову поетску збирку, а то је мисао да је љубав нешто што нас прати као сенка, било да се испољава јасно или у скривеним, тананим, наговештајима, и да без ње човечанство не би опстало упркос хиљадугодишњим изазовима.

– Спознаја љубави сеже у древну прошлост, још од прамајке човечанства, о чему и казују моји стихови. Тај принцип стварања, рађања живота потакнутог љубављу је незаустављив и вечан циклус опстанка, како је добро уочио рецензент Драгош Бујас рекавши: „Кад умире љубав, умире свет”. Исконска енергија коју симболично представљају митске богиње какве су Афродита, Изида, Лилит, оличење је креативности настале из снаге женског принципа, који миленијумима чува и преноси љубав као пламен живота. То је оно на штa сам стиховима хтела да укажем и да сачувам од заборава – каже Виолета Димитрић, напомињући и то да се људи ипак враћају поезији и лирској естетици, иако је то у знатном раскораку са постулатима овог века, који је сав у брзини, технологији, виралном. То много говори и о човековој насушној потреби да сачува и одржи емоције и емпатију.