Од Жане Меркус до Мића Љубибратића

Колевке Жане Меркус (1839–1897), Холанђанке рођене у садашњој Индонезији, односно Херцеговца Мића Љубибратића (1839–1889) биле су бар десет хиљада километара удаљене. Она је одрасла као припадник протестантске цркве, а он као православац. Поред тога она је била из пребогате куће, свакако у односу на њега. Крупне разлике као ове ипак нису су испречиле да им се животни путеви донекле подударе.

Холандски истраживач, историјски антрополог Рене Гремо аутор је две нове књиге о двa трагичнa јунака Херцеговачког устанка 1875/76. године: „Громогласно амазонство Жане Меркус” и „Војвода Мићо Љубибратић Херцеговац (1839–1889)”, а овако је своје јунаке представио за „Политику”. Дела су објављена у сарадњи Архива Републике Српске и Удружења архивских радника РС.

– Жана Меркус рано је остала без родитеља, па је провела детињство у самој Холандији. Већ као млада жена почела је да путује Француском и Италијом, бавећи се хуманитарним радом. У додир са муслиманским светом Меркусова је дошла као дете на Јави и као млада жена у Палестини, а Љубибратић од малих ногу у Херцеговини. И он је већ као дете напустио родитељски дом због школовања и рада у Дубровнику. Док је он своје ватрено крштење доживео средином педесетих година 19. века у устанцима свог земљака Луке Вукаловића, Меркусова је сопствено доживела између 1870/71. у Паризу за време немачке (пруске) опсаде града и устанка (Париска комуна). По слому Вукаловићевог устаничког покрета Љубибратић прати свог вођу на његовом изгнанству у Новој Русији, но ускоро се враћа на Балкан где ће до средине 1875. године живети као политички емигрант у Београду, увелико радећи на новом устанку у родном крају – прича на одличном српском језику Рене Гремо који годинама уназад у потрази за историјским фактима крстари нашим поднебљем и додаје:

– Као слободоумни човек широких схватања, Љубибратић је успоставио блиске односе са круговима око Гарибалдија и са самим тим „оцем” нове ослобођене и уједињене Италије. Гарибалди му је постао и узор, а од њега је успешно тражио и политичку подршку, материјалну помоћ и добровољце за устанак у Херцеговини 1875. године. Преко сличних италијанских веза ће и Меркусова при крају те исте године са друге стране Јадрана стићи до устаничке јужне Херцеговине. Захваљујући Љубибратићу побожна и дарежљива Меркусова добија приступ устаничком табору, и то као једина жена-ратник. У том својству се добро показује у Љубибратићевој легији странаца, па убрзо стиче легендарност као „амазонка Херцеговине” и „српска Јованка Орлеанка”.

Оно главно по чему се види да су обе особе истог кова свакако је њихов бескомпромисни идеализам, о чему овако сведочи Рене Гремо:

– Меркусова је овде ратовала, прво у Херцеговини, затим у Србији. Као револуционарна хришћанка-космополита била је спремна да даје живот и имање за вернике друге народности. Живела је у очекивању да ће се Божји син у догледно време вратити на земљу. Била је убеђена да ће успехом устанка и рата у Херцеговини и другде на Балкану и турској власти у Палестини доћи крај, а то је по њој био један од услова за што скорији Повратак. Са тим уверењем придружила се и Љубибратићу у Херцеговини крајем 1875, а лета наредне године војци Србије на Дрини. Почетком седамдесетих година 19. века почела је близу Јерусалима да зида палату за Његов дочек. За тај идеал Меркусова је све своје огромно богатство потрошила на филантропске, устаничке и верске подухвате, тако да је последње године живота провела у великом сиромаштву. Иако је после принудног одласка из Србије августа 1876. била брзо заборављена код својих доскорашњих обожаватеља, муслиманске власти у Светој земљи нису биле тако кратког памћења, јер су њеној грађевини и њој лично причињавали свакојаке потешкоће. Заједно са нестанком њеног капитала та освета је била разлог да њено животно дело код Јерусалима никад није довршено.

Љубибратићев идеализам, како прича Рене Гремо, такође је био без предаха и предаје. Устанци под Вукаловићем нису успели, чак ни многи већа буна 1875–1878. на крају није уродила плодом што се Босне и Херцеговине тиче, јер су Берлинским уговором те за Српство врло драгоцене области прешли од турских руку у аустроугарске...

Студиозни Рене Гремо потиче из сасвим другог поднебља. О томе који путеви су га довели до ових особених појединаца вели:

– Неспорно је да долазим из другог краја Европе. Још као апсолвент антропологије у Холандији почео сам да се бавим племенским уређењем и постанком државе у Црној Гори, што је додуше једна поприлична историјска тема за истраживача из области друштвених наука. Антропологија код нас је тада полако престала да буде сасвим окренута ка другим континентима, па се и Балкан отварао као терен за истраживање. После тога сам се запослио у једној општини у Холандији са задатком да проучавам интеграцију Рома. Тек касније је ово садашње истраживање почело. Боравећи осамдесетих година прошлог века као постдипломац-докторанд у Београду, бавио сам се међуетничким односима на Космету. Убрзо ми је владајући анимозитет, тај јаз између етноса тих крајева постао неподношљив да сам почео да трагам са нечим шта су Албанци (Геги, Малисори) и Срби (Црногорци, Брђани), без обзира на вероисповест, имали бар раније заједничко. Није дуго трајало па сам пронашао маркантан пример тог скоро заборављеног споја, а то у облику такозваних вирџина или тобелија. Читајући вашу етнографску литературу о том обичају уздрмала ме је следећа напомена Татомира Вукановића из 1961: године:

„Холанђанка Јованка Маркус, рођена на острву Јави, учествовала је у херцеговачком устанку у одреду Миће Љубибратића 1875. као делија девојка (жена ратник), носећи мушко одело и оружје.”

Једноставно, како каже, није могао да трпи да је та очигледно веома занимљива сународница њему била сасвим непозната. Брзо се испоставило да опширних текстова о њој уопште није било, па је кренуо у дугогодишње, заправо вишедеценијско трагање по библиотекама и архивима.

– Определио сам се за ову несвакидашњу жену, скоро заборавивши за те ваше заветоване девојке у мушкој друштвеној улози. Први велики плод тога рада је обимна биографија 2014. објављена на холандском, која још чека да буде овде преведена. Мимо других интересовања и обавеза наставио сам да истражујем њен живот. Па гледајте: пре четири месеца су ми Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске издали „Громогласно амазонство једне холандске фрајле: Жана Меркус у Херцеговини и Србији за време устанка и рата 1875/76. Грађа и прилози”. Овај зборник радова пружа читалачкој публици прву могућност да погледа и прегледа скоро све шта је од 1875. до дана данашњега о њеном боравку на Балкану написано на вашем језику, као и на другим словенским језицима. Тамо има и подоста мојих текстова на енглеском и српском. Гајим наду да сам овим пројектом успешно отргнуо Меркусову од незаслуженог заборава – каже Рене Гремо.