Европи није више довољан НАТО

„Западна војна алијанса могла би већ за неколико година да се нађе угрожена од стране Русије”, изјавила је прошле недеље Каја Калас, председница владе Естоније, наглашавајући да се стрепње од новог сукоба већ осећају у Европи. „Све ће зависити од нашег јединства и односа према актуелном рату у Украјини”, закључила је естонска премијерка не прецизирајући да ли би „сучељавање с евроазијском земљом” могло да се догоди због ширења НАТО-а на исток, или из неких других разлога. Оно, међутим, што може да се закључи из поменутих речи јесте да европски савезници са запада континента више нису потпуно уверени у јединство својег безбедносног савеза.

Подсетимо, НАТО није основан да би западне савезнике одбранио од претњи са стране тадашњег Совјетског Савеза, као јединог аутентичног победника у Другом светском рату, или његових „варшавских сателита”, које је тек чекао опоравак од разорних последица немачке агресије. Разлог је био много прозаичнији. Требало је спречити будуће сукобе између земаља старе Европе због новоуспостављених и по много чему неприродних граница. Такође, ово је био начин да се релативизује статус победника и губитника и омогући даљи заједнички живот.

Стварање војног савеза било је ефикасан начин да се Стари континент пасивизује, а САД добију одрешене руке да делују на другим географским просторима, пре свега на Далеком истоку. Уз то, отвориле су се огромне могућности да Америка прошири свој војни и економски утицај на оне земље које су вековима спадале у интересну сферу Европљана и, наравно, заради велике паре.

Све поменуто омогућило је да се рат што више удаљи од обала америчког континента и да тамошњи житељи, и кад крену на бојишта широм света, крену с уверењем да ће по обављеном послу имати где да се врате и да њихови најближи, они које су оставили код кућа, ни на који начин неће бити угрожени. Увођење у употребе далекометних ракетних система и бујање тероризма донекле су пореметили ову концепцију одбране, али не у тој мери да би главешине из Пентагона почеле да размишљају на рационалнији начин.

Такође, одрицање европских земаља од дела сопственог суверенитета (безбедносног) и предавање истог Америци могло је да функционише док је свима ишло у рачун, док је пажња домаће јавности била усмерена на брзи послератни опоравак и потоњи раст животног стандарда. Могло је да функционише и у годинама кад су источна заједница, а са њом и Совјетски Савез, почели да се урушавају. Али поновним неумитним успостављањем суверених држава вратили су се и потиснути анимозитети. Да би се колико-толико ублажили, у игру је поново убачена „руска претња”.

Према писању немачког „Билда”, који се ослања на „тајне документе Бундесвера”, НАТО се већ припрема за руску агресију на источно крило алијансе. Кад оконча рат у Украјини, што се очекује већ у пролеће, кренуће сајбер-напади и хибридни рат против земаља Балтика, тачније бивших чланица СССР-а, како би се унео немир међу тамошње житеље руског порекла. Једна од главних тачака у том смислу требало би да буде и део Пољске који дели Белорусију и Русију од Калињинграда. „Како би се предупредила оваква могућност неопходно је на поменуте просторе пребацити 300.000 припадника снага НАТО-а”, стоји у документу. Ко би се у Европи одлучио на такав корак, није објашњено.

Оно што цео наведени пројекат чини неубедљивим јесте то што две тренутно главне милитаристички настројене земље на Старом континенту – Немачка и Пољска – различито гледају на своју улогу у „обезбеђивању мира у Европи” и супротстављања Русији.

Немачкој је јасно да ће, уколико жели да очува позицију најјаче економије на континенту, морати то да потврди и војном снагом. А то нас неодољиво враћа у време пред Други светски рат. С друге стране, Пољска као највећи губитник тог истог рата, свесна да није довољно јака да опстане поред западног суседа, своју војну снагу покушава да црпи из сарадње са САД, невезано за припадност све три земље заједничком одбрамбеном савезу.

Рат у Украјини утицао је у великој мери на европске чланице НАТО-а да почну да размишљају својим главама. Схватање да је ослањање на сопствене снаге ипак најсигурнији начин за самоодбрану поново је постало превлађујуће. Као и сазнање да ослањање искључиво на наоружање које ће им, у случају потребе, дотурити прекоатлантски савезник више није адут који решава партију.

Не би требало бежати ни од могућности да поједине овдашње земље пожеле да се врате у неке давновековне границе и обнове моћ из времена великих царевина. А као што видимо, уједињењем под капом Брисела поменуте идеје нису нестале. Напротив, све су живље. У таквим случајевима НАТО и ЕУ могу да буду арбитри, али не и да решавају суштину проблема.