Битка за друго дете

Најава председника државе Александра Вучића да ће држава за рођење првог детета обезбедити 500.000 динара, а за друго 600.000 динара, сигурно ће обрадовати све парове који очекују проширење породице. Говорећи о новим мерама државе за побољшање наталитета у оквиру плана „Скок у будућност – Србија 2027”, он је најавио да треће и четврто дете очекује озбиљнија финансијска помоћ, као и да ће оним родитељима који имају више од четворо наследника бити дате посебне награде. Председник је такође рекао да је донета одлука да се реконструишу сва породилишта у Србији, а прво ће се кренути са највећим градовима – у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

По Закону о финансијској подршци породицама са децом, за долазак првог детета на свет држава у овом тренутку родитељe дарује са 371.614 динара, док се за рођење другог детета добија 329.643 динара, на 24 месечне рате. Треће дете у породици добија 16.842 динара месечно, а четврто 24.723 динара до десете године живота. Осим тога, за рођење другог и трећег детета држава једнократно исплаћује 123.871 динар.

Подсећања ради, претходни Закон о финансијској подршци породицама са децом из 2002. године био је један од првих реформских закона у овој области. Полазећи од тезе да битка за повећање наталитета почиње подршком рађању другог детета, аутори овог закона финансијски су стимулисали рађање другог, трећег и четвртог детета, а за прво дете није била предвиђена материјална помоћ државе – она је уведена тек 2006. године.

Да ли ће нова финансијска давања напунити породилишта? Стручна јавност нема јединствен став о томе – док једни сматрају да је новац неопходан услов за проширење породице и да је свака материјална помоћ добродошла када беба стигне на свет, други нису оптимисти када је у питању демографска будућност нације, јер бројке изведене из виталне статистике и пописа становништва не дају разлога за оптимизам.

Најновији подаци Републичког завода за статистику сведоче да је у претходној години срушен нови негативан демографски рекорд јер је у 2023. рођено најмање беба од 1900. Према прелиминарним подацима наше националне статистичке установе, у Србији је лане рођено свега 60.813 беба. Поређења ради, више деце рођено је после пандемије короне, НАТО бомбардовања, оба светска рата и балканских ратова.

У нашој земљи се од 1952. не рађа довољно деце за просту репродукцију нације, а од 1992. године бележи се негативни природни прираштај, то јест већи број умрлих него рођених. Број жена које сада одлазе у породилиште за трећину је мањи у односу на време њихових мајки, што значи да нема ко да рађа децу. Ако се садашњи миграторни трендови наставе, једна од десет беба која се данас роди за 25 година неће живети у Србији, а уколико се актуелни демографски трендови одрже, наша земља ће 2050. имати само између четири и пет милиона људи.

Колико год новца држава да донира за рођење првог, другог, трећег и сваког наредног детета, математички је немогуће да дође до демографског препорода нације, јер је број жена у репродуктивном периоду (15–49 година) смањен за 210.000 у односу на 2012. У претходне две деценије, за 400.000 жена смањен је број жена у фертилном периоду, што значи да у Србији постоји толико мало жена у репродуктивном периоду, да би у наредних 40 година свака од њих морала да роди најмање двоје деце да би имали позитиван природан прираштај. То је и теоријски и практично немогуће, јер свака десета жена не може да има децу из биолошких разлога. Ако се томе додају и оне које немају партнера или не желе децу из психолошких, социјалних или економских разлога, рачуница постаје јасна – колико год држава да понуди новца, децу не могу да имају све жене у нашој земљи, а највећи број оних које су родиле остаје на једном детету. Подаци из последњег пописа становништва потврђују да највећи број породица има само једно дете.

Стручњаци који се баве демографијом истичу да је, осим финансијске подршке, за планирање или проширење породице важно и усклађивање рада и родитељства. Они подсећају да је један од основних циљева Стратегије за подстицање рађања – снижавање такозване психолошке цене родитељства, то јест субјективни осећај мајке да има сигурност у погледу свог посла, каријере и уопште будућности, јер мајка која је под стресом неће се одлучити да прошири породицу. Истраживање реализовано у оквиру пројекта „Једнаки – ка успостављању родне равноправности усклађивањем радног и породичног живота запослених” показало је да је један од основних проблема запослених родитеља организовање чувања деце – посебно када се дете разболи или је на школском распусту. Прерасподелу радног времена током недеље дозвољава тек сваки шести послодавац, а могућност избора смене на послу нуди свега њих 13 одсто. Студија Републичког завода за статистику сведочи да чак 60 одсто запослених родитеља нема институционално решење где ће и с ким ће им дете нижег узраста бити за време летњег распуста, јер дете млађе од једанаест година не може да остане само код куће.

У намери да открију шта би младе мотивисало да постану родитељи, стручњаци Института за социолошка истраживања спровели су истраживање које је показало да су то стални посао, пристојни приходи, квалитетна партнерска веза и решено стамбено питање. Илустративни доказ тезе колико су њихове жеље удаљене од реалности јесу и подаци из најновијег Алтернативног извештаја о положају и потребама младих за 2023. годину, који спроводи Кровна организација младих Србије. У извештају се наводи да скоро 60 одсто њих живи с родитељима, петина станује у изнајмљеном стану, а свега 18 процената младих живи у сопственом стану или с партнером. Иако се број незапослених младих значајно смањио у односу на претходну годину, подаци из ове студије говоре да 44 одсто њих нема примања, а од оних који имају посао само 38 одсто поседује уговор о раду. Свега девет одсто младих постану родитељи пре 30 године, а одлагање рађања за четврту и пету деценију живота смањује шансу да се дође до потомства.

С обзиром на то да се на скици за портрет жене која неће оставити наследнике налази високообразована и запослена жена, а да жене без школске спреме у просеку рађају 0,7 одсто деце више него оне са факултетском дипломом, велика је дилема да ли ће финансијска давања мотивисати све жене да рађају.

И истраживање др Владимира Никитовића, вишег научног сарадника Института друштвених наука, показује да економски статус јесте повезан са осећајем среће, али није пресудан за доношење одлуке о рађању другог детета. Студија, која је спроведена на репрезентативном узорку високообразованих жена које су постале мајке, такође је показала да на жене са факултетском дипломом финансијске мере популационе политике немају битног утицаја – оне се неће одлучити на рађање другог и трећег детета само зато што је држава повећала родитељски додатак. Међутим, прошириће породицу ако процене да се њихов партнер добро снашао у улози родитеља, ако су имале помоћ „бака сервиса” и уколико породиљско одсуство није имало негативних последица по њихову каријеру, а то је нешто на шта држава нема утицај.

Да сама финансијска подршка државе није довољна говори и податак да се највећи број деце рађа у сиромашним породицама. Једине земље Европе које су успеле да подигну наталитет јесу скандинавске земље, које, осим новчаних давања, помажу женама да ускладе рад и родитељство, воде рачуна о родној равноправности и положају жене на тржишту рада.

И најаве реконструкције породилишта свакако је лепа вест, али њу мора да прати и „реконструкција” односа медицинског кадра у тим здравственим установама. Бројне студије говоре да велики број жена има трауматичне успомене на порођај.

Истраживање „Центра за маме” у коме је учествовало 2.583 жене из Србије показало је да скоро половина њих са докторима и осталим особљем није имало однос поверења и разумевања, а код скоро истог броја њих особље се није понашало љубазно, услужно и стрпљиво за време порођаја и након доласка бебе на свет.

Скоро свакој трећој жени доктор се није ни обраћао током порођаја, већ је само давао наређења медицинском особљу. Искуство на порођају имало је и негативан утицај на однос са партнером код 14 одсто испитаница и утицало на сексуални живот трећине жена. Скоро трећина мајки рекла је да ће добро размислити пре него што донесе одлуку о рађању следећег детета, а свака десета жена изјавила је да никада више неће родити због лошег искуства у породилишту.