Решења уместо оптужница

Из ових или оних разлога за Србију више неће играти Вујасиновић, Савић, Икодиновић, Шапић, Ћирић и Шефик. Генерација која нам је у последњих десетак година донела неизмерно радости је рекла збогом репрезентацији.

Одлазак таквих асова није лако преболети. На природно питање шта ће бити после њих одговор отежава и стање у нашем ватерполу обелодањено недавно из угла Ћирића и Шапића, а донекле и председника савеза Совровића.

Сврха овог текста није да се упушта у истрагу да ли су у праву они који прозивају или прозвани. Такве ствари ни на суду није лако утврдити, а поготову што за ватерполо, па и наш спорт, уопште није важно да се време, снага и људи троше на међусобне оптужбе, правдања и томе слично.

Завладало је схватање да је наш ватерполо у кризи. Има ли иког на свету без проблема?

Србија као самостална на међународним такмичењима учествује последње три године. Била је европски првак 2006. и вицешампион 2008. На Светском првенству 2007. је заузела четврто место, а на Олимпијским играма 2008. треће. Све три године је побеђивала у Светској лиги.

Поређења ради Хрватска се за то време докопала само једне медаље – истина златне на Светском првенству, а као светски првак ове године је остала без медаље на оба велика такмичења (Европско првенство и Олимпијске игре). Али, нико не каже да је она у кризи.

Мађарска је победила у Пекингу. Али, то јој је прво злато од Атине 2004. Међутим, нико није причао да је била у кризи.

Има мишљења да нам се распада репрезентација, јер су отишли главни играчи. Али, смена генерација је неминовност, па тај задатак стоји и пред олимпијским победницима Мађарима, и светским првацима Хрватима.

Међутим, ко ће да наследи наше асове? Преживео је наш ватерполо и кад су отишли Сандић и Јанковић, и Рудић и Беламарић, и Милановић и Шоштар, па мора да преживи и сада, јер и сада има ко да преузме штафету.

Нема разлога да се сумња у могућности Вање Удовичића, Филипа Филиповића, Андрије Прлаиновића, Душка Пијетловића, Живка Гоцића, Слободана Сора, Николе Рађена, па Бранислава и Стефана Митровића... Неки Шапоњићи, Стефановић, Комадинић, Радовић, Миличић, Вапенски, Ранђић, Марковић, Петковић, Ћук, Живојиновић, који су из јуниорских репрезентација, освајача медаља на европским првенствима (Београд и Истанбул), овде издвојени методом случајног узорка, а не по неком рангирању, такође дају наду да имамо чему да се надамо.

Истина, може да се деси да неко време не буде злата. Али, нема репрезентације на свету којој је било која медаља зајемчена. Било је сушних година и у време оне Југославије.

Најтањи смо с клубовима, иако наш првак с правом циља победнички трофеј у Евролиги. Пре две године је с полетарцима био трећи (у полуфиналу је изгубио на пенале од дубровачког Југа, који је тада бранио титулу европског првака освојену у свом базену), а ове је поклекао у четвртфиналу, опет на пенале, уз напомену да је због кршења клупске дисциплине у Загреб, на мегдан Младости, отишао без једне од својих узданица Филипа Филиповића. Сада та екипа, појачана Вујасиновићем, Сором, Васовићем и Мирковићем, заиста нема разлога да пати од скромности.

Али, Партизан у односу на све остале наше клубове је као небо и земља. То што је један клуб јачи од других не мора да буде кобно. Рецимо, у немачком фудбалу већ 40 година влада Бајерн.

Наши ватерполо клубови треба да смањују свој заостатак за Партизаном, а не да се он спушта на њихов ниво. Е, то је задатак за ватерполо организацију у Србији.

Она не треба да јадикује над недостатком базена, играча, стручњака, спортских радника, улагача, добрих људи, него да окрене лист и почне да бележи предлоге како да се ти проблеми решавају. Што буде више борбе мишљења, а мање борбе људи закључци ће бити бољи. А онда, с готовим решењима, може да се покуца и држави на врата, да се позове у помоћ Олимпијски комитет, итд.

Уместо оптужница потребна су решења. До њих ће се и доћи уколико у Ватерполо савезу Србије не победи малодушност.