Тенис са филозофом индивидуализма

Није редак случај у нашој култури да појединце који су се издвојили по највишим постигнућима у својој области препустимо забораву или да им макар не посвећујемо пажњу какво њихово дело заслужује. Један од таквих истакнутих појединаца чије дело, због свог значаја, нипошто не сме бити остављено по страни нити заборављено јесте српски економиста и филозоф – професор Мирослав Прокопијевић.

Мирослава Прокопијевића сам упознао крајем 2000. године на предавању које је држао студентима напредних додипломских студија Београдске отворене школе. Те студије постоје и данас, само су временом трансформисане у програм који се зове Студије будућности и у којем ове године учествује двадесет и пет одабраних студената са дванаест различитих факултета у Србији.

И данас, две и по деценије касније, добро се сећам како је Мирослав уверљиво говорио о слободном тржишту, посебно о економском либерализму Милтона Фридмана. Није било дилеме да о идејама и ауторима неокласичног либерализма зна много и да у те идеје верује. Дружећи се касније са њим и читајући његове књиге и чланке, закључио сам да је он један од водећих српских интелектуалаца који заговарају вредности и принципе економског либерализма.

Нама, тадашњим студентима, добро се урезао у памћење и начин на који би нам током предавања указао да нешто не знамо, да нашем резоновању фали логике, да треба још више да се чита. Директно би нам рекао да смо незналице. Било нас је више који смо након тог предавања осећали љутњу. Временом сам увидео да се заправо радило о следећем – највише стандарде које је постављао себи, за свој научни рад, Прокопијевић је постављао оцењујући и постигнућа других. Био је немилосрдно објективан како у процени сопствених, тако и у анализи резултата других.

Након што нас је у деведесет минута тог предавања скоро све наљутио својим опаскама да не знамо много, Мирослав Прокопијевић је уз осмех питао: „Кад већ ништа не знате о слободном тржишту, има ли овде неко да зна да игра тенис?” Помислио сам – ето прилике да се овом човеку покаже да је незналица на тениском терену. Јавио сам се и договорили смо да одиграмо тениски меч већ првог наредног викенда на тениским теренима на Бањици.

Тенис сам играо веома добро, тренирао сам овај спорт од своје осме године, а љутња коју је код мене изазвао својим коментарима, нас студената на предавању је била толика да сам био спреман да у предстојећем мечу Прокопијевићу не оставим прилику да узме чак ни један једини гем. Прво смо одиграли дубл, потом сам се потрудиo да у синглу убедљиво победим професора. Предложио је да наставимо редовно да играмо и то макар једном седмично. Тако смо и учинили – наредних година лети бисмо играли на тениским теренима на Калемегдану, a зими на Звездиним теренима или на теренима Омладинског тениског клуба Београд. И тако све до мог одласка у Црну Гору 2018. године.

Пракса је била да након тениса, који је Прокопијевић обожавао, обавезно поседимо и попричамо о томе шта све има ново. Најчешће у Старој Херцеговини уз коленицу и пиво. Тим разговорима се не зна броја и управо преко тих наших прича сам упознао професора. То је био добродушан, добар човек, увек спреман да подржи добру идеју и напор својих пријатеља да своју замисао остваре.

Веома се критички постављао према научној и интелектуалној заједници у Србији. Сматрао је да највећи број људи који се баве науком не испуњава ове највише стандарде, да не раде довољно и да нису укључени у светске научне токове. У томе је видео основни разлог заостатка друштвених наука у Србији. Многи су у таквим његовим иступима проналазили тешког или на изглед затвореног човека, што Прокопијевић није био. Држао се рационалне и аргументоване критике коју је јавно саопштавао и за тај начин је увек везивао могућност прогреса једног друштва.

Значајан део времена провео је у иностранству – у Немачкој, Сједињеним Америчким Државама и Италији. Био је Хумболтов стипендиста, потом предавач на бројним универзитетима у свету. Аутор је више књига (Европска унија – Увод, Конституционална економија, Огледи из примењене етике) и бројних научних чланака којима је стекао репутацију светски уваженог научника и истраживача. Често смо коментарисали његове разговоре са светским научним ауторитетима, међу којима је било и нобеловаца.

Био је филозоф индивидуализма и управо ова филозофска позиција и његова филозофска становишта укупно усмеравала су његов рад у економији којом се претежно бавио. Био је истински доследан у заговарању концепта минималне државе, што се могло видети и по његовим негативним ставовима према синдикатима и државама благостања.

Подозривост према бирократији и тенденцији претеране регулације и бескрајних прописа једна је од основа његове критике Европске уније. Наводи да у Европској унији, на пример, бирократија нема интереса да се залаже за истински либералну европску интеграцију, засновану на индивидуалним слободама, владавини права, тржишту и одговорности. Европску унију је сматрао пројектом који је веома удаљен од система вредности који је заговарао.

Иако већи број људи може бити несагласан са његовим економским ставовима, нарочито оним строго либертаријанским, нема места ни за трунку сумње у искрени патриотизам и жељу за напредовањем своје земље коју је Прокопијевић имао. Једнако је неупитна његова доследност у исказивању својих ставова, без обзира на њихову не(популарност). Пример његовог патриотизма представљају и честа путовања у села и мала места у Србији, гостовања на локалним медијима и све то у искреној жељи да допринесе побољшању услова за живот и рад у Србији.

Тешко му је падало заостајање Србије за осталим државама у транзицији. Сматрао је да је свако дужан да делом допринесе борби за владавину права, против корупције, за тржишну привреду без државног патернализма.

Последњи тениски меч одиграли смо на Калемегдану крајем лета 2018. године. Неколико месеци касније, у јануару 2019, супруга Мирослава Прокопијевића Зорица јавила ми је да немамо више Мирослава. Нека му је вечна слава и хвала за сва постигнућа која чине део његове заоставштине.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa