Трговински рат на Балкану

Хајде да једном рашчистимо с питањем – шта је заправо економски патриотизам? Лично немам сумње у једноставну дефиницију: невиђени сам патриота кад живим боље. Што је више Срба и припадника осталих етничких заједница с пуним џеповима, то ће им домовина бити милија и дража. Такви срећни грађани биће добродошли где год да стигну. Слично је и на макроекономском фронту.

Задржимо се зато на простору бивше Југославије, где се митови сувише често мешају у сурове интересе капитала. Слобина теза да не умемо да радимо, али умемо да се бијемо, била је чисто економска прича. Шта би се догодило да је рекао да смо тоталне шоње, али велики радници!? Ево малог примера: „Телеком Србија” је за 646 милиона евра купио 65 одсто државног капитала „Телекома Српска” и сада спонзоришу некада славни фудбалски клуб „Челик” из Зенице. Навијачи „Челика”, популарни „робијаши”, који су махом били у памперс-пеленама док се у Босни одвијао рат, нису гадљиви на српске импулсе који куцкају у њиховој клупској каси. На трибинама праве невиђене перформансе, кличу „Зеница је срце Србије”, а нарочито су инспирисани када гостују у Сарајеву. Тада величају и алтернативну медицину доктора Дабића. Клинци, наравно, појма немају о старој Југи и грађанском рату, не сећају се Зенице из филма „Узаврели град” Вељка Булајића, не памте крвопролиће из деведесетих. Важно им је само да „Челик” има кинту да купи доброг центарфора из Нигерије. 

Дечаци из Зенице већ су показали да су апсолвирали на тему бесмислености трговинског рата у празној потрошачкој корпи братства и јединства.

Колико год се прагматични Словенци напрезали да их Мишковић не освоји, најбогатији Србин је срушио њихове политичке баријере, па ће његов џиновски шопинг-мол постати заштитни знак Љубљане. Познајући Мишковића, ускоро ће Словенију звати „Делта дежела”, али то никако неће значити да је српска чизма поново освојила „Јанезе”. Пре ће бити да су положили оружје под Мишковим маржама.

И ми смо се правили паметни, бојкотовали смо словеначку робу, са тезом да ћемо им срушити економију, па смо касније, када се отварао „Меркатор” у Београду, посматрали потрошачки стампедо. Дежурне патриоте су тада биле на ивици нервног слома, али ствар је савршено једноставна: кад ти највећи непријатељ понуди дампиншке цене, а род рођени монополске, код гога ћеш куповати? Зато греше они који пропагирају тезу да су Срби највеће наивчине у балканском трговинском хладном или гладном рату, како вам се више свиђа. Ако најбогатији Хрват Ивица Тодорић, који се шири са својом „Идеом” по Србији, настави са снижењима, знам само једног коме ће бити лоше због тога. Ако тај кога знам крене Тодорићевим путем, видећете како ће пријати изненадна ценовна југоносталгија.

То што су Хрвати још упорни у својој политици трговинске балван-револуције за српске компаније, није доказ њихове памети, одлучности и економског патриотизма, већ доказ да нису научили бриселску лекцију о постулатима отвореног тржишта. Што више буду одуговлачили, то ће шок за њих бити већи, када им у близини Трга бана Јелачића једног јутра осване трговачки центар, зграда мобилног оператера, или гигантска телевизија са седиштем у Београду. Док буду јели јефтинији српски ајвар и док слушају народњаке, неће бити мањи Хрвати. Док ми једемо црногорску пршуту, не значи да смо издали Косово. Док „Монтенегрини” купују код Мишковића, не значи да су опет у заједничкој држави. Реч је само о рационалном понашању.