Искуство које се памти цео живот

Постоји мало животних искустава која се никада не заборављају – порођај је једно од њих. Ово дубоко психолошко искуство одликује се великим интензитетом као и великим последицама које за собом оставља. Случајеви акушерског насиља које смо ових дана пратили у медијима преплашили су труднице и оне које планирају породицу. Истраживање Центра за маме „Слобода рађању” показује нам да се жене у Србији порађају у 60 одсто случајева без икакве приватности, у атмосфери која није била мирна и спокојна за 49 одсто жена и где се мишљење породиља у току порођаја не уважава у 63 процента случајева. Њих 73 одсто сматра да нема никакав утицај на догађаје у порођајној соби.

Сећам се и ја тих дана у моје обе трудноће. Кампања „Слобода рађању” трајала је током шестог и седмог месеца трудноће са мојим сином Јевремом, мојим првим дететом. Сећам се суза које су ми се сливале низ лице док сам читала искуства других жена по друштвеним мрежама и порталима, надајући се да моје неће бити такво. Слична искуства жене деле и данас. Јеврем је други разред основне школе, а ова тема је и даље актуелна. Док се надам да је овај талас вриска незадовољних мајки коначан апел који ће довести до хитног предузимања конкретних мера за побољшање стања у нашим породилиштима, размишљам шта бих данас саветовала некој трудници.

Прво, рекла бих јој да је царица. Не обична царица него мегацарица. Створила је нови живот. Саветовала бих је да се припреми за порођај одласком на припрему, али и тако што сама чита о току порођаја, дисању, начинима релаксације и начинима да себи олакша бол. Саветовала бих је да буде храбра и да се не плаши. Да се одмара највише што може, да се креће и вежба, да чита, да се дружи. Да зна која су јој права. Да поведе некога са собом на порођај, ако то породилиште где планира да се породи дозвољава. Да тражи, пише и организује друге труднице и жене да траже да породилиште отвори врата за пратњу ако не дозвољава. Она то може! Саветовала бих је да филтрира речи које чује, да се фокусира на љубазне људе који су већина у сваком породилишту. Да сама себи буде подршка, да не говори себи да то не може него да се увек, а посебно током порођаја, подсећа колико је јака.

Свима који окружују труднице бих саветовала да не причају приче о томе како су се наше бабе порађале у њивама и ништа им није било. Нису и било им је. Будите подршка трудницама око вас, не делите им савете како је кћерка комшинице била онаква или оваква, како је неко кога знате урадио нешто и није му било ништа. Ако не знате шта да кажете, а у већини случајева људи не знају – ћутите. Пустите њу да прича или не, да се осећа како се осећа, јер нема само једног осећања које се везује за порођај. Смењују се радост, страх, узбуђеност, паника... и сва та осећања су нормала, чак и у условима идеалних породилишта.

Пре неки дан смо послале предлоге за побољшање услова у породилиштима министарки здравља Даници Грујичић. Док се надамо њеном одговору размишљам шта још можемо да урадимо и како је могуће да још увек причамо о овој теми. Када је мене моја мама рађала пре више од четрдесет година, жену поред ње су вређали речима које се и данас користе у породилиштима. Како је могуће да смо напредовали у скоро свему, сем у односу према женама у породилиштима? Чини ми да је одговор недостатак родне равноправности у сваком сегменту друштва. Јер како жену третирамо ван породилишта тако ћемо је третирати и у породилишту. Да ли је акушерско насиље заиста толико другачије од других врсти насиља којима су жене изложене?

У породилиштима се не рађају само бебе, рађају се и маме. Целе породице. Ако је искуство порођаја добро и мама ће бити добро. Када је мама добро, цела породица је добро. Има ли нечега, за нас као друштво, важнијег од тога?