НАТО шенген против Варшавског пакта

Државе чланице некадашњег Варшавског уговора (1955–1991) поново су пронашле мотив за заједништво. Овај пут реч је – о подели Украјине. Наиме, како проносe медији, Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија… спремне су да, свака за себе, а у складу са „историјским интересима”, од земље Володимира Зеленског откину понеко парче. Веће или мање. Ако је Русија сличне претензије већ исказала војним ангажовањем, зашто се не уклопити у нову реалност и проширити сопствене територије. На појединим порталима већ се појавила и мапа источног дела Европе на којој од бивше совјетске републике нема ни трага.

Ипак, жеље су једно, а реалност друго. И опет се о свему највише пита – Русија. Ваља имати на уму да су све државе које би да се прошире на рачун Украјине истовремено и чланице НАТО-а. А то значи да би остварењем својих амбиција практично довеле алијансу на сам руски праг. Тако нешто у Москви свакако не би прихватили, јер управо против тога су и покренули актуелну војну акцију. Сетимо се да је међу првим условима за окончање рата и онај по којем бивша совјетска република мора да буде, у најмању руку, војно неутрална. Пре неки дан руски председник Владимир Путин је поновио да ће се тзв. специјална војна операција наставити све док се не створи довољно велика демилитаризована зона, чиме би се обезбедило да украјинско (америчко) далекометно оружје не може да досегне градове и насеља на територији земље коју води.

Подсетимо, Пољаци су од почетка рата у комшилуку најављивали да су спремни да под своје узму западни део Украјине, позивајући се на границе некадашње Пољско-литванске уније (1569–1797), у коју су, осим два поменута краљевства, спадали и делови данашње Летоније, Белорусије, Русије, Естоније, Румуније и Украјине. У јеку ратних операција јавила се у једном тренутку и идеја о стварању заједничке пољско-украјинске државе, али су, након извештаја са ратишта, апетити у Варшави порасли и замах је добила опција простог преузимања делова територије суседа. Ветар у леђа заступници оваквог решења добили су и након недавне, очигледно погрешно протумачене, изјаве руског председника Владимира Путина да ће  „Уколико Пољаци дођу до Лавова, тамо и остати”.

Националистички настројени политички кругови у Мађарској и Словачкој, следећи аспирације варшавских истомишљеника, све више истичу своје право на Закарпартје. Слично је и у Румунији, где јасно траже од Зеленског да поштује права њихових сународника у Бесарабији. Сенаторка Дијана Шошоака поднела је парламенту у Букурешту предлог закона по којем би се овој земљи прикључили Змијско острво, северни део Буковине и још понеки градови, па чак и суседна Молдавија.

Изгледа да се дух некадашњег Варшавског пакта полако враћа на исток Европе. Привлачност неких других асоцијација губи се пред схватањем да је војним обвезницима овдашњих чланица западне алијансе намењена тек улога – „топовског меса” и потрошача прескупог, и све неефикаснијег, америчког наоружања. Издаци за потребе НАТО-а достигли су размере које привреде некадашњих социјалистичких земаља, једноставно, не могу да прихвате.

Специфично поновно уједињење Пољске, Словачке, Мађарске, Румуније, засновано на „черупању” Украјине, свакако није пут ка миру у Европи. Границе успостављене по окончању Другог светског рата нису потиснуле сећање да је тада некоме нешто одузето да би другом било дато. Али те нове границе су одређивали победници, а не фактички губитници у које се могу сврстати и горе поменуте четири земље. Зато и кажемо да решење ипак остаје у рукама Русије и на њеној моћи да оствари своје војне намере.

За Москву је врло индикативан и недавни предлог о стварању тзв. НАТО шенгена, чиме би било знатно олакшано премештање европских армија са територије једне земље на територију друге. Наравно уз одобрење из Вашингтона. Да би та сеоба била само еуфемизам за „меку окупацију непослушних” мало ко на Старом континенту сумња. Уосталом, Украјина је најбољи пример да понеку војну помоћ из иностранства није упутно одбијати, па макар та помоћ била скупља од домаће производње и неадекватнија.

Укратко, Русија ће сама морати да оконча прекомпоновање Украјине. Можда планери у Москви пред почетак рата и нису рачунали да ће бити приморани да иду до краја, али околности их на то дефинитивно терају. Посебан проблем свакако је чињеница да западни војни савез није тако чврст како су у Бриселу замишљали. Европске државе данас траже сопствене армије и то се превасходно односи на оне које су биле дубоко заглибљене и у досадашњим светским ратовима. За нову катастрофу довољна је – варница.