Србија као економско двориште ЕУ

Последњих месеци у овој рубрици је објављено неколико дописа проф. др Мирослава Кубуровића у којима се указује на све предности уласка Србије у ЕУ, па и у последњем, објављеном 24. јануара под насловом „У политици не постоје пријатељства”. Да је г. Кубуровић наслову додао „него интереси” (како је рекла Маргарет Тачер), сасвим би тачно дефинисао спољну политику колективног Запада, па самим тим и ЕУ.

Интересантно је да је г. Кубуровић пазио да, ни случајно, не дотакне тему КиМ и Републике Српске, на којој би се „оклизнуле” све западне вредности, укључујући владавину права и демократију. Могла бих да пишем, али нећу, јер је све то познато, о свему што је допринело да ове вредности постану, нарочито у последњих тридесетак година, испразна мантра за одбрану свих непочинстава која је колективни Запад починио над другим државама и народима широм планете, кршећи право, правду, Божије и људске законе и вредности и подржавајући нарастајући фашизам, а све зарад одбране својих геополитичких интереса на територијама других, суверених држава. Једино што данас заиста вреди у ЕУ јесу привредници који воде рачуна о интересима и напретку својих компанија, за разлику од њихових држава, које воде рачуна о заштити интереса „великог газде”, а не својих.

Како г. Кубуровић мисли да је Србији место у ЕУ, тако и ја мислим да није. Јер све и да Србија уђе у ЕУ, а неће никад, ушла би у реорганизовану унију, на чему се већ ради, као чланица другог или трећег круга ЕУ, без права да одлучује о било чему, па ни о својој судбини и територији, пошто би имала статус „економског дворишта” за први круг чланица ЕУ. Такође, мислим да је неумесно хвалити донације ЕУ Србији, а притом не поменути штету од неколико десетина милијарди долара/евра нанету Србији увођењем санкција и бомбардовањем од стране те исте ЕУ, односно НАТО-а.

Оно о чему бих хтела овде да пишем јесу принципи и принципијелност. Принципијелност значи да оно што тражите од других прво примените на себи, а не преко туђих леђа. Тако, када колективни Запад тражи од Србије да се одрекне КиМ и Републике Српске, треба да на властитим примерима, а има их поприлично, покаже како се то ради. Па тако амбасадори Француске и Немачке у Србији не би писали о Јелисејском уговору, него би на примеру Корзике и права муслиманског становништва у Немачкој да у општинама где су већина организују своју самоуправу независну од централних власти, показали како се то ради у демократској и цивилизованој ЕУ.

А оно где г. Кубуровић и сви остали у Србији који се залажу за увођење санкција Русији треба да покажу принципијелност јесте лично подношење свих последица таквог става, нарочито финансијских. То значи да би одмах требало да траже од државе Србије да у њихово име више не увози руски гас преко „Балканског тока”, него из других извора, нпр. амерички гас преко Грчке. Србија би требало да све те принципијелне грађане стави на списак, направи калкулацију и утврди колико треба купити америчког гаса за подмирење њихових потреба. Тако би тим принципијелним грађанима потрошња гаса, односно услуга централног грејања била обрачуната у складу с набавном ценом тог гаса. Не сумњам да би ти грађани били задовољни и поносни што су од себе отклонили „малигни” руски утицај. А можда би им неко са Запада дао гас по цени нижој од руског, све у инат нама осталима. И, ово није никаква шала, јер мислим да овим грађанима треба дати прилику како би показали своју принципијелност. Не каже џабе наш народ – два пута мери, једном сеци.

Јованка Клипић,
Београд