Квака 2023

Прошла година донела је српском народу многобројне поуке. Може се рећи да ће она постати и једна од најпотцењенијих прекретница у нашој историји.

Пре више од век и по – 1868. године, убиство кнеза Михаила, напротив савременим ламентирањима није прекинуло остварење једне заветне мисли, како ослобођења Срба, тако ни доношења либералног устава. Ипак, оно је омогућило успоставу једног либералског намесништва, које је променом устава у недоба, учинило да Србија добије демократске установе деценијама раније него суседне државе и кобно превремено у односу на модернизацију, која је да би била успешна трабало да буде спровођена коренито и чврстом руком просвећеног али и апсолутистичког режима. Последице су биле несагледиве.

Током 2023. постало је извесно да не постоји ни најмања могућност да статус Косова и Метохије буде одређен било каквим споразумом. Ритуално је, готово религијско, одбацивање од стране САД и савезника сваке аутономије за српске крајеве. Однос њихових дипломатија и подложних им невладиних организација према српском народу – посебно у светлу поступака и изјава у вези са широким спектром тема – од тога да ли је најбоље решење статуса Срба да истих и нема („пошто нико не жели још једног Додика”), до изношења споменика српским војницима из Првог светског рата са Војничког гробља у Приштини – показује да је реч о непомирљивим непријатељима читавог једног народа. Српског народа. Воља САД и савезника да оспоре свако уставно прво српском народу у Босни и Херцеговини и Црној Гори, показује да њиховим владама није могуће да Србе толеришу као било какав фактор.

У прошлости су нам показали какве се моћи имају у АП Војводини и Новом Пазару, па не треба сумњати да ће када буде потребно показати да оно што су знали да тренутно угасе, када је престао отпор београдске владе око Косова и Метохије, могу након остварења деценију развлаченог насиља и кршења свих начела, поново да упале. Година 2023. показала нам је да не можемо да очекујемо било какав трајни статус за српски народ изван граница Србије, нити његову равноправност са другим народима. Све што имамо мораћемо да бранимо и изборимо. То није само логика завојевања и посезања за светском влашћу, реч је о исконској мржњи која је рационално нашла мету и оправдање у јадном малом народу недовољно јаком да буде претња, али довољно важном да служи као пример за застрашивање других. Све траје дуго зато што су агресорске силе биле недовољно одличне и зато што су њихове елите желеле да дуготрајно црпу корист из овог без сваке сумње освајачког похода који је у миру само донекле променио форму.

У унутрашњој политици Србије, САД и савезници су деценијским корумпирањем политичких српских елита постигли да у условима у којима је апсолутна већина грађана против уласка у ЕУ, а 80–90 одсто њих одлучно супротстављено независности Косова и Метохије и чланству у НАТО-у, 75–80 одсто посланика у Народној скупштини Србије мисли сасвим другачије. Једну целу државу купили су дозволивши јој да се током петнаест година задужи двадесет и пет милијарди евра и директно инвестирајући неколико стотина милиона евра у недемократске факторе у земљи. Попут толиких сличних држава у Латинској Америци и Африци и ми живимо у симулакруму лажних статистика, методолошки погрешних поређења, и у уверењу да се све што лети и једе. Код нас још увек верују да је могуће избећи светску кризу, а да је све у политици у добрим намерама, лепом представљању и разложном објашњењу. На другој страни показало се да без утицаја великих сила и дубоке државе више није могуће генерисати и развијати спомена вредну опозициону делатност у Србији. Док су деведесетих година прошлог века опозиционе странке биле самоникле биљке које су моделирали и усмеравали разни унутрашњи и спољни фактори, данас је немогуће говорити о било каквој самосталности. Финансијски и медијски упропашћена вољом режима и великих сила, последицом атомизације друштва, као и деловањем медија чију су независност сахранили медијски закони преписани са Запада, опозиција је постала аутентична и самостална баш као и отпор режиму „Великог брата” у Орвеловој дистопији.

Мислим да је 2023. кључна година у целокупној овој трансформацији. Можда није било друге, али наше су елите у овај процес ушле весело и са одушевљењем, а народ уплашен од минуле епидемије и слуђен чињеницом да је влада, која му је доскора умањивала пензије, почела да га дословно гађа новцем.

Последице су већ виђене. Банкрот Брозовог система популистичке економске деструкције трајао је више од деценије и довео је до пропасти југословенске државе, увео је САД и савезнике у нашу земљу, оспорио права српског народа и обеспутио иначе неуспешну планску привреду. Када се тако нешто по други пут догоди у четири деценије, треба да знамо да неће бити ни онаквог иначе непријатељског униполарног света да нас охрабри у каквим таквим покушајима транзиције, наше демографско и економско стање биће далеко горе него након претходног слома, а демократија – ни као страни модел ни као узор из прошлости – никога више неће моћи да одушеви.

Претња ће бити велика и општа, а спремност на отпор минимална.

Напредни клуб

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa