„Библиотека” од 60 гигабајта

Ако и не волите позориште, не пропустите представе у којима игра Гордан Кичић : „Амадеус”’ и „Неке девојке” у Београдском драмском позоришту, „Дон Жуан из Сохоа” и „Љубавно писмо” које већ петнаест година не силази са репертоара Атељеа 212. Али, ни филмове „На лепом плавом Дунаву” Дарка Бајића и „Турнеју” Горана Марковића. Глумац је са екипом филма „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића прославио последњу клапу, свирајући гитару и певајући на журци.

Рођени Београђанин, Гордан Кичић, син редитеља Бранка Кичића и унук угледног доктора у бившој Југославији, личног лекар Јосипа Броза, желео је да буде адвокат. Ипак, постао је глумац . Снимио је 18 филмова, ТВ серија и остварио много позоришних улога . Ево и оне приче о којој се мање зна, приче о љубави према музици.

– Као клинац слушао сам мамине и татине плоче. Они су генерација рокенрола. Касније сам слушао „Металику”, „Дипеш мод”. Данас ми је слушање ем-пе 3 саставни део живота. Имам такође и-под који слушам у колима док возим. Некад сам имао ручно прављено појачало за слушање винил плоча, које се опет враћају у моду, али немам више времена да слушам музику на тај начин. Мој ритам живота је ужасно брз. Некада је било важно, када неки бенд изда албум, како су распоређене нумере на А и Бе страни. Некад смо размењивали албуме, али та су времена прошла и можда ће се вратити за неке људе који езотерично воле ту грану уметности . Данас је време спотова. Кад сам имао само пет година родитељи су ме терали да свирам виолончело, касније, са осам година , купили су ми клавир. Имао сам отпор према свему што су ме терали. Са десет година сам тражио гитару, рекли су ми кратко: „Не може!”. Ипак , позајмио сам гитару од једног рођака, научио да свирам, и када су то видели купили су ми прву гитару „фендер-стратокастер”. На том моделу је свирао мој омиљени Џими Хендрикс. Сада сам себе наградио моделом „гибсон леспол” из 1978. То је фантастична гитара до које сам успео да дођем. Не питајте како. У петом разреду основне школе основао сам свој први бенд, „Квадарте”, а сада се зовемо „Ко је убио Марвина”, или – „The Band”.

Гордан Кичић каже да никад нису компоновали музику, нити имају своје ауторске песме. Углавном су интерпретирали постојеће хитове , свирају пресек од шездесетих година до данас. Од Хендрикса, „Битлса”, Елвиса („он је велики цар!”), „Стонса”, до „Килерса, „Дипеш мода”... Каже да је у души рокер.

Као клинац слушао сам „Лед цепелин” и тада сам закачио те хероје соло гитаре, Сиви Ваја, Џоа Сафријанија, али временом смо схватили да није најважније свирати нешто брзо, виртуозно, већ је најбитније шта човек осећа док свира. И данас волим да откривам неке ствари из прошлости , као Нила Јанга, Боба Дилана, Бруса Спрингстина... Мој дан почиње тако што прво дигнем ролетне, пустим музику и спремам доручак... У паузама снимања опет слушам музику, док возим кола... Сада, када сам постао јавна личност, нисам хтео то да популаризујем, нити да од тога правим „биг дил”. Јер, ми не правимо музику којом бисмо имали нешто да кажемо, већ свирамо из чисте љубави. И концерт приредимо искључиво приватно. Без лове, договоримо се са клубом да нам плате озвучење, пиће… и то је то. Тако два пута годишње одсвирамо концерт, то се прочује, али није отвореног типа. Никад нисам објављивао то у новинама. То је нека врста мог „пасионираног хобија”.

Радује се што 20. маја следеће године на Ушће долази његов омиљени бенд „Дипеш мод”.

– Ишао сам два пута у Будимпешту на њихове концерте, жао ми је што нисам гледао Пола Макартнија, волео бих да чујем уживо и „Пинк флојд”, „Килерсе”, „Лед цепелин”, U2 , Бруса Спрингстина, Дејвида Боувија... У Москви, где сам живео две године, био сам на концерту Мајкла Џексона, али није ми се допао, као што ми није падало на памет да идем на концерт Мадоне.

На наше питање шта мисли о домаћој музичкој сцени, Кичић одговара:

– Она, нажалост, не постоји . Криво ми је што је рокенрол код нас некако скрајнут. Не даје се пуно простора новим бендовима, не дају им простор на телевизији, о њима се не пише. Деведесетих година имали смо добру сцену коју нисам претерано волео, али су ипак постојали. „Дарквуд даб”, „Ајсбрн” и „Саншајн” били су концертно активни. Међутим, годинама ниједан бенд те музичке провенијенције није се појавио. Једино „Београдски синдикат” тера неки свој фазон, имају свој идентитет, репују о нечему што њих занима. Волео сам „Ђаволе”, хрватски бенд. Као клинци волели смо Бајагу, његов први и други албум. Поменуо бих „Негатив”, Ђулета Ван Гога, а изузетно ценим Кристину и Александру Ковач. Нажалост, нема те музике на телевизији, само ТВ Метрополис и MTV пуштају спотове. Сва срећа да на Интернету можете да нађете све што вас занима. То је огромна „библиотека” где можете све да нађете. Ја имам око 60 гигабајта музике, што и није много у данашње време, јер неки имају и по 200-300 гигабајта.

Мирјана Радошевић