Маратон као начин живота

У време када је спорт високом професионализацијом постао, на неки начин, своја супротност, има још оних који се њиме баве баш за своју душу. Један од таквих је Београђанин Душан Николиш, који у 73. години и не помишља да одустане од маратона.

Он је прави пример да спорт заиста челичи здравље, што му је и исконска сврха. Уосталом, колико је много млађих од њега кадро да препешачи 42,2 километра, а да и не говоримо о онима који би истрчали најтежу атлетску трку.

Од када сте у спорту?

Од детињства сам био у спорту и он у мени. Директно: дечје играње фудбала и пливање, море, базени и скијање зими. Посредно, од 1961, редовно, пасионирано, праћење сваког могућег спорта на црнобелој телевизији, који је директним преносима у то доба био доступан и популарисан: домаћи бокс (Меч шампиона), гимнастика, понекад фудбал и атлетика (само првенства Европе) и слично. Најузбудљивији су били директни преноси светских првенстава у хокеју на леду (Маљцев, Голонка, Свен Тумба Јохансон итд.), боксу, гимнастици (Церар) и неизоставне Четири сакаонице, алпско скијање, пливање, Олимпијске игре. Од тениса, само један пренос годишње – финале Вимблдона. Али, ни у детињству, нити у младости нисам тренирао ниједан спорт, али сам га пратио, посебно кошарку.

Од када сте маратонац?

Мој први контакт с дугопругашким трчањем десио се у мојој 38. години, маја 1988, на првом Београдском маратону Ђоке Вјештице,. Осетио сам да је то права ствар за мој авантуристички дух. Од тада: редовни тренинзи трчања три-четири пута недељно, преко читаве године последњих 36 година, учешће на безброј трка и око 80 маратона, неприметно измењен начин исхране, а неприметно је и маратон постао мој начин живота, односно – сам живот. Велика, дуга авантура, и херојство духа и тела.

Шта је потребно за то?

За успешно истрчавање маратона, поред наследних особина, најбитнији је континуирани тркачки тренинг. Он је алфа и омега. Затим, по важности, следе опоравак, опрема, исхрана, као и стручно лечење спортских повреда. Успешно истрчан маратон је онај после кога једва чекате следећи. То посебно важи за почетнике, којима увек саветујем да никада не доведу себе у стање исцрпљености и бола да после првог маратона кажу: „Никад више! Што ми је то требало!” До сада ми се није догодило да одустанем трчање маратона, који сам започео, нити да га не завршим у задатом временском лимиту. Срећом, ни на једном се нисам повредио, као ни после њега.

Да ли се неког маратона посебно сећате?

Ниједног се не могу сетити као најтежег, мада је сваки по себи тежак, као и оних лакших, елегантно истрчаних. Међу маратонима који ми спадају у најдраже успомене, а и у најважније, издвајам: Београдски 1994, када сам, с 44 године, остварио лични рекорд 3:24:26, Бостонски стоти 1996, додуше с разочаравајућих 3:57:47, на који ме је гратис картом послала „Ал Италија” и на коме сам, поред атлетичара Црвене звезде Србе Николића, био једини из наше земље, и 100. у Кошицама прошле године – 5:16:22. Из Србије само ја имам медаље са обе глобалне маратонске „стотке”: из Бостона, с најстаријег светског маратона, и из Кошица, другог најстаријег на свету. Најближи срцу ми је Београдски. Доживљавам га као кућни маратон: старт ми је 500 мезара од куће, а највећа узбрдица, 600 метара пред циљем, пролази испод прозора моје куће. И даље сам рекордер по броју истрчаних Београдских маратона.

Чиме Вас маратон и даље држи?

Маратон ме је привукао, а и даље ме држи, као антитеза „брзим стварима” у животу. Омогућава ми да уживам у задовољавању сопственог унутрашњег смисла и потребе освајања великих даљина, хоризоната и врхова, уз стални духовни и телесни напор такмичења и побеђивања, превасходно самог себе. Тако посматрано, маратон је, за мене, једна крајње „себична” спортска делатност.

Код Далипагића у Селтиксовом кампу

Као незабораван догађај из спорта Николиш је издвојио следећи:

– Био сам 1976. једну школску годину у Бостону као Фулбрајтов стипендиста на постдипломским студијама из међународних односа и дипломатије. После Олимпијских игара у Монтреалу сазнао сам да у Селтикс стиже на пробу Праја Далипагић. Отишао сам у њихов летњи камп за тренинге и затекао га у друштву с Крешом Ћосићем и господином Пожегом. Преводио сам једном локалном новинару, који је правио репортажу о првом европском кошаркашу у НБА, посматрао вечерњи тренинг и после тога кренуо за Бостон, у који ме је, возећи свој аутомобил, вратио Ред Ојербах! Те године Бостонски маратон нисам ни констатовао! Редовно сам у кампусу само „пикао” кошарку, помало и фудбал, који је почео да се игра у САД. Имао сам част да ме момци из ватерполо тима, пошто сам им рекао да сам из Југославије, позову у базен да им покажем неке „цаке”! Допала ми се игра Хавличека, добио сам „фотку” Џона Њукомба с посветом.