Како сам преживео стрељање (2)

После стрељања ове групе ја сам се повукао у средину бараке, сео сам са старијим колегом Властимиром Ћеловићем и чекали смо ред за стрељање. Негде око 10 часова почела је необична пуцњава на све стране, поскакали смо, у себи сам помислио да је дошао неко да нас спасе и да се води борба. Када смо погледали кроз отворе на зидовима бараке, видели смо да је једна колона осуђених на смрт покушала да бежи, неки су се рвали с Немцима а други су трчали према шумарку и потоку. Немци су бесомучно трчали као гладне звери и пуцали су на све стране убијајући све које су стигли. Међутим, један мали број родољуба успео је да побегне и да се спасе. После овог случаја, Немци су дугачким конопцем обавијали колоне које су водили на стрељање.

Све нас је мање остајало у бараци, па је било места да се седи и да се шета. Већина је ћутала утонувши у своје мисли, неки су вадили неке цедуљице и нешто писали – можда последње поруке жени и деци, други су тихо међусобно разговарали, као да се труде да не ремете тишину између стрељања једне и друге колоне, или да не сметају онима који су утонули у сопствене мисли и прелиставају судбину свога живота. Гладни и изморени били смо претрнули и огуглали тако да никакав страх нисмо више осећали. Мирно је група по група излазила, помирена са судбином која нас је снашла формирајући колону за стрељање. Кад сам изведен с једном већом групом, колони су пришли неколико Немаца и љотићеваца. Загледали су нас све редом и онда су издвојили из ове колоне нас неколико ђака и два-три старија човека и наредили нам да седнемо, а остале људе у колони одвели су даље и, по утврђеном начину, стрељали – прво митраљеским рафалом и пушкама, а после сваком ко је давао знаке живота испаљивали су метак у главу из пиштоља или пушке.

Како је која колона наилазила, извођена из све три бараке, ова група Немаца је издвајала по неколико њих и доводила их је до места на коме смо ми седели. Нисмо знали шта ће се с нама десити, а речи старца из сна стално су ми биле на уму и уливале ми неку потајну наду. Док смо седели, појединци су говорили да ће нас последње да стрељају, други су говорили да ће нас одвести на рад у Немачку, а неки су шапутали да ће нас оставити у баракама као таоце. На удаљености од нас такође је седела једна група људи одвојених из колоне за стрељање.

Једна за другом, колона људи је пролазила поред нас и вођена на стрељање. Страшно је било гледати те људе у колони који су мирно – с тупим погледом, али достојанствено ишли напред. Било је случајева да су ишли очеви загрљени са синовима, или браћа загрљена, а било је случајева да су двојица између себе водили болесне или хроме.

У једној колони која је прошла поред нас видео сам свог друга из одељења Бошка – Болета Стаменковића. Док је колона одлазила на стрељање, кроз мисли су ми пролетела сећања о заједничком друговању у интернату Учитељске школе у Светозареву где смо завршили прву годину. Наишла је нова колона, а изобличена лица убица кретала су се поред колоне као роботи, без гриже савести, очекујући знак пиштаљке да изврше још један злочин више.

Негде око 13 часова, када је последња колона Крагујевчана одведена на стрељање, врата барака су се отворила као знак да у њима нема више никога. Да, у баракама није било никог, али је на пропланцима и падинама Шумарица лежало око 7.000 Крагујевчана као вечитих стражара свог мученичког града. У то време долетео је немачки авион са ознакама Црвеног крста, који је неколико пута кружио прилично ниско, преко гомила стрељаних, сликајући их за успомену о кажњавању Црвеног Крагујевца и Крагујевчана, чија је црвена крв текла падинама Шумарица.

Нама који смо седели пришао је један Немац, обучен у црну униформу с кукастим крстом око руке, "петоколонаш" и командовао нам да устанемо и станемо мирно. Устали смо, убеђени да је сада на нас дошао ред. Тада нам је пришао немачки командант Кенинг, који је одржао говор на немачком, а петоколонаш је преводио његове речи, који је, између осталог, рекао "да је велики немачки Рајх хуман и да нам Он поклања живот и да смо сада слободни". Нисмо могли да поверујемо у ове речи, стајали смо као окамењени, док нису дошли љотићевци и повели нас према граду. А ту, одмах на изласку иза жицом ограђених коњушница, стајало је на стотине уплаканих жена, неке у црнини питајући: "Има ли још живих?" Пролазећи, тихо смо говорили: "Има", јер је остала она друга група која је седела удаљена од нас. Љотићевци су нас водили у њихову касарну, која је била смештена у основној школи на Пиварском брду.

Прошли смо кроз цео град, с једног краја на други, који је изгледао пуст, улице су биле празне а из појединих кућа чула се кукњава с нарицањем жена и деце што је давало посебну тугу. Неке жене су износиле црне барјаке и вешале их на олуке и кровове кућа. Скоро све мушко становништво града лежало је у Шумарицама, а многе мајке, жене и деца били су око ограде коњушница чекајући вести о својима. По која старица би померила завесу да би кроз прозор зачуђено погледала колону људи која је ишла улицама. По које дете би истрчало из дворишта и немо би нас посматрало. А ми смо ишли тихо – без речи, свако утонувши у своје мисли. Када смо ушли у касарну, љотићевци су нас одмах питали: "Ко хоће да остане са нама?" Свега троје или четворо се јавило и они су задржани, а нас су пустили да идемо кући.

Тек тада смо осетили неку дрхтавицу, језа нам је обузимала тело. Брзо смо напустили круг касарне, свесни онога шта смо преживели. Хитали смо свако на своју страну, журећи кући, али сам имао утисак да су нам кораци кратки и да се споро крећемо. Журили смо да што пре видимо своје најближе и да им као сведоци испричамо о злочину који се догодио.

Бранко Ђурковић, пензионер Савезног завода за друштвено планирање, Београд