Вишак историје

Контроверза око улоге наше државе у борби против фашизма и страног виђења њених заслуга траје већ десетак година. Да ли смо колективно заборавни или је велики свет презриво незахвалан, два су реторска питања која се хорски понављају. Склон сам да савремену оцену улоге Србије у борби против фашизма посматрам пре свега са становишта улоге наше интелектуалне јавности у њеном формирању.

Још од шездесетих година 20. века постоји код нас та чудна потреба да од великих сила очекујемо истину и правду. Биће да је тај хладноратовски бонтон, који је неутралност социјалистичке Југославије заоденуо у рухо великих похвала и неистина, оставио великог трага на колективну свест нашег народа. Многи народи чије државе у 20. веку нису биле посебно моћне и утицајне веровали су у свој пресудан допринос ратној победи савезника 1945. године. Посебно парадоксалан пример представљају Румуни и Албанци.

Ипак, нигде тих теза није било тако много и нигде се оне нису толико укорениле као у Србији. Сетимо се, само, теорије да је захваљујући одлагању покретања плана "Барбароса", до кога је дошло због Априлског рата, немачка војска у Совјетском Савезу кључне битке водила по несносној зими. Треба ли заборавити дирљиве лекције о највећој слободној територији у окупираној Европи или поново доказивати значај Неретве, Сутјеске или Сремског фронта. Социјалистичка Југославија заснивала је идеју посебности и државну идеологију на тој епопеји, која је била крвава и повремено славна, али за велике силе, оне које "подмићују непријатеље и издају пријатеље", сва ова борба није била пресудна, а тиме ни посебно важна.

И док су последицом Другог светског рата поједини југословенски народи коначно добили нације и националне државе, у случају српског народа обновљена је једна лоша држава и успостављена једна кратковека идеологија. Отрежњење је трајало деценијама. Кад томе додамо чињеницу да су учесници НОР-а били не само победници над окупатором, већ и тријумфатори у једном грађанском рату, и да су прва генерација ратника која је своје учешће деценијама наплаћивала у почастима и новцу, јасно је зашто јавност нема нарочитог интересовања за Други светски рат и његове победе. Земља прослава, уранака и рецитала током шездесет година није пребројала своје мртве, срушила је највећи концентрациони логор на својој територији, негирала геноцид над својим највећим народом и грађански рат. За све то време нису прецизно пописане чак ни жртве из редова победничких партизана.

Не треба заборавити и да су границе против којих је српски народ, на несрећу под једним ауторитарним режимом, почетком деведесетих година устао, најтрајнија и најуспешнија политичка тековина Другог светског рата. Русија, али и друге државе које су 1945. тријумфовале у рату против Сила осовине, свакако су, посебно после искуства из деведесетих, морале имати веће разумевање према државама какве су Хрватска или Румунија. Такву политику је лако објаснити, али ју је бесмислено оправдавати. У политици су покајници увек били дражи него незадовољни пријатељи.