Запад у страху од „путинизма”

Да ли је боље (демократскије) имати краља који се ни за шта не пита, нема никакав утицај на дешавања у сопственој држави, у којој о свему одлучује уски број најбогатијих или пак председника који је успео својим радом да земљу са руба пропасти подигне у сам врх војно и привредно најјачих у свету? Управо такво питање поставио је себи и читаоцима лондонски лист „Гардијан”, осврћући се на одлуку руског председника Владимира Путина да се поново кандидује на место првог човека евроазијског џина. Како се да закључити из поменутог текста: људи који не раде само за себе, нису компатибилни са либералним вредностима.

Подсетимо, Владимир Путин се (са мањим прекидом од 2008. до 2012) на месту шефа највеће државе на свету налази још од почетка овога миленијума и, према најновијим истраживањима, тренутно га подржава чак 78 одсто Руса. То значи да би, уколико буде поново изабран, први човек Кремља могао на садашњој функцији да опстане дуже од некадашњег совјетског лидера Јосифа Висарионовича Џугашвилија, познатијег под надимком Стаљин. Без сумње, чињеница да је СССР из Другог светског рата изашао као једини аутентични победник, укоренила је страх на Западу од истинских лидера (не само на истоку Старог континента), који добро познају свој народ и умеју успешно да га воде.

Путин свакако није политичар-бирократа, један од оних који су на чело државе дошли као представници неке странке, заинтересоване групе утицајних људи, или стицајем ко зна каквих околности. Иако му је на прелому два века председничку палицу директно предао његов претходник Борис Јељцин, кренуо је путем истинског државотворца. Околности су тако захтевале. Реформе које су уследиле претвориле су земљу коју су многи били спремни да исмевају у једну од најмоћнијих држава у Европи и свету. И пандан најјачој сили друге половине 20. века – Америци.

Распадом Совјетског Савеза (1991) и новим осамостаљењем, Русија је доживела истински суноврат. Шокантни прелазак са централно планиране на тржишну економију, укидање контроле цена и субвенција привреди, стрмоглави пад вредности рубље, пропаст пензионих фондова, општа отимачина државних ресурса, последице сукоба у Авганистану још увек свеже... Просечна месечна плата на прелазу између два миленијума је испод 100 долара. Хиперинфлација једе и оно мало што је грађанима преостало, рат у Чеченији и даље бесни, земљом царују олигарси… За то време Запад незаустављиво јача, а САД постаје моћник ван категорије. У таквим околностима остарели Јељцин, свестан да му из руку измичу и последње полуге власти, решава да своје место уступи Путину.

Одлука остарелог председника није била ни случајна ни исхитрена. Његов наследник већ је увелико водио државне послове са функције премијера, а као бивши руководилац безбедносних служби био је добро упознат са свим дешавањима у земљи, али и са њиховим главним актерима. Не мање важна била је и чињеница да руска привреда, енергенти, природна богатства… нису били у рукама странаца, него домаћих богаташа. У том смислу ни финансијска зависност од спољног утицаја није била непремостива препрека.

Први кораци у стабилизацији били су јачање државног планирања у привреди, али не оног из совјетских времена, већ прилагођеног тржишним условима. Уследило је подизање стандарда становништва, опоравак оружаних снага, смањење утицаја олигарха и прозападних идеја, повратак вере у сопствене снаге, у Руску правослaвну цркву… Све поменуто вратило је великом народу самопоштовање, оно које га је водило кроз вековне недаће, а које као да је успавано у великој совјетској заједници. Вратило му је и веру у сопствену државу и отворило нову перспективу.

На Западу, оптерећеном потребом да се сваки процес окарактерише једним једноставним изразом, поменути тренд пежоративно је дефинисан као – „путинизам”. Ваљда у намери да се направи паралела са некадашњим „стаљинизмом”, периодом у којем је Русија (тада у оквиру СССР-а), такође вођена чврстом руком из Кремља, у много чему била скрајнута из благодети (не и разорних ратова) које је носио 20. век. Данас, међутим, та времена као да су заборављена, Русија се обрела у врху глобалних сила.

Али на томе се није стало. Савремене технологије и сарадња са државама истока, и југа наше планете отворили су нове перспективе. Целокупан велики руски простор постао је приступачан за страна улагања, подизање производних капацитета, развој пољопривреде, насељавање...

А таква земља, која заузима 11,5 процената светске територије, технолошки уздигнута, са јаким научним и производним кадром и богата енергентима, онима који газдују Европом и САД никако није по вољи. Зато се овај напредак у западним коментарима, углавном, подводи под термине: ауторитаризам, „путинизам”, диктатура, неслобода... Све што је у земљи на два континента урађено у 21. веку, оне који су годинама кидисали на „Варшавски пакт”, на СССР и на Русију... више плаши него што би требало да их радује. Драма у Украјини огледало је управо тог страха. Али не и злочини у Гази, изгладњивање земаља трећег света, отимање туђих природних богатстава, ликвидација непожељних... Као ни све чешћи позиви на неки нови велики рат и обнову „западних вредности”.

Предстојећи председнички избори у земљи на истоку Европе падају, за многе, у врло неповољном тренутку. У САД се за титулу „првог међу једнакима” боре личности о којима ће се одлучивати по принципу „мањег зла”. На Старом континенту ситуација је још гора, овде је одлуку о појединачним лидерима одавно преузела – бирократија. Грађане мало ко пита. А и зашто би. Политички и економски утицај прекоатлантског суседа претворио је Европску унију у „америчко стражње двориште”. Ниједна одлука овде више не може бити донета без сагласности Вашингтона. Бриселска администрација директно је потчињена Белој кући. Тако функционише либерална демократија.

На Западу су одавно увидели да им са стране Русије, још од времена Другог светског рата, нико и ништа не прети. Али то је једина карта за скретање пажње домаће јавности са сопствених проблема и вреди је стално потезати.

Покушаји са Кином, Вијетнамом, Авганистаном, Северном Корејом, Ираном..., међународним тероризмом, армагедоном, сударом планета и сл. нису дали праве резултате. „Пропаст света и цивилизације уопште” могућа је једино ако се на то одлучи – Владимир Путин. Да ли је то довољно да уједини западне савезнике? Како тренутно ствари стоје – није. Нема сумње, потребна је нека озбиљнија провокација него што су то руски избори.

Но, вратимо се „Гардијану”,. Енглезима који славе „вечиту монархију”, по свој прилици, не допада се да неко други има примереније одговоре на данашња немирна временима. Али и ту има пукотина: Наиме, недавно истраживање под називом: „Изаберите свог премијера”, а које је спровео Дејвид Картен један од лидера британске деснице, показало је да је 87 одсто краљевских поданика вољно да на месту шефа владе острвске земље види управо – Владимира Путина.

Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa