Карађорђев благодар Пречанима

Панчево – Многи Панчевци не би знали да објасне каквом дошљаку, госту или туристи зашто Успенска црква, њихова „црква с два торња”, има та два торња. Наиме, по канону није да их један православни храм има, а да у граду не столује владика. Како то овде није случај, јер је седиште Епархије банатске у Вршцу, питање је на месту, а разлози и одговори сежу у сам почетак 19. века и завршетак Првог српског устанка.

Беше то време када су овдашњи Срби, и поред великог противљења аустроугарских власти, здушно помагали устанике. С ове стране Дунава Пречани су током читавог устанка слали храну, новац и оружје. A када је побуна окончанa, преко две реке стигла je захвалност од самог вожда. Није он заборавио добра дела Пречана. Знао је како да се захвали Србима у равници, па када су се Панчевци подухватили посла зидања велелепног храма посвећеног Успењу пресвете Богородице, он из Шумадије шаље 650 хвати дрвене грађе за печење цигле. Биће да се Карађорђу Петровићу допала и симболика наума наручилаца посла да у својој богомољи подигну не један већ два торња, која ће досећи чак 48 метара и тако огласити одушевљење овдашњег живља због ослобођења Србије од Турака.

„Симболично, два торња Успенске цркве у Панчеву су два брата, рођена с једне и друге стране Саве и Дунава, с једним олтаром – једном народном душом – да досељеним странцима у својој слави и величини показују јаку народну свест родољубивог и богатог Српства у Панчеву”, бележи, позивајући се на сакупљене изворе, научник и историчар др Борислав Јанкулов. Тако нам он открива наум куражних Панчеваца, којима је благодар Карађорђа био од велике помоћи, уз новац који је стизао са свих страна. Само у дану полагања темеља 1807. године сакупљено је 1.600 форинти добровољних прилога, а ни црквена благајна није била празна, јер је новац по обавези давала под интерес. Тако је црква изидана за невероватне три године и већ 15. августа 1811. протопрезвитер панчевачки Андреј Арсеновић руководио је освећењем богомоље и првом литургијом под новом куполом. Али када је с амбона споменуо име и захвалио се вожду као добротвору, епископ га је лишио звања, а суд бацио у тврђаву, одакле бива ослобођен тек годину касније, и то, како бележи хроника, „на многе молбе грађана”.

Њихови потомци данас слабо познају ове историјске околности и симболику. Завичајна литература најкраће казује „да два звоника храма представљају српски народ у две царевине”, док архитектонски, градитељски и уметнички уникат вароши на Тамишу држава штити као споменик културе од великог значаја.

„Почеци градње и касније фазе уметничког уређења храма подударају се са херојским устаничким и постустаничким дипломатским процесима који су водили постепеном осамостаљењу српске државе, што се такође одразило на неким ликовним и идеолошким сегментима. Управо тим изванестетским разлозима поједини историографи тумаче двозвоничну прочелну композицију храма”, напомиње Александар Кадијевић, редовни професор на предмету Историја архитектуре на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, у ауторком тексту о архитектури храма јединствене симболике, чија градња је коштала 200.000 и додатне 34.000 форинти њена два торња.

У један торањ, 1824. године, постављени су сат и звоно, а тачно век касније, панчевачки велепоседник Петар Милорадовић, епитроп храма, поклања циглу из сопствене производње за поплочавање порте и купује три велика звона наместо оних која су током Првог светског рата Аустроугари претопили у топове. Највеће, тешко 638 килограма поручио је у Грацу, док су друга два израђена су у ливници „Пантелић” у Земуну, одакле су допремљена лађом уз незабележену свечаност. Подизање на торањ и монтажа трајали су читавих 12 дана, да би их на Велику Госпојину осветио митрополит Иларион Радоњић епископ вршачки, а међу званицама били су тада министри краљевске владе и градоначелници Београда и Панчева.