Људи могу да буду срећни

Нацуки Икезава (1945), гост писац 53. београдског међународног сајма књига, поздравио је Сајам у име Јапана, земље почасног госта. Икезава ће данас, са почетком у 9.30 часова, одржати предавање о јапанској култури и књижевности, на Филолошком факултету у Београду. Икезава је један од најбољих савремених јапанских писаца, а код нас су преведене његове књиге „Непомични животи” („Геопоетика”) и „Тио са Пацифика”. Добитник је престижне Акутагавине награде за књижевност.

Да ли бисте могли да сместите свој рад између јапанске класичне књижевности и модернизма?

Сваки се романописац труди да буде модеран, свако покушава да напише нешто сасвим ново, држећи се на удаљености од традиције, или чак бежећи од ње. Али, ипак, традиција је врло јака. Када сам написао причу „Непомични животи”, био сам сигуран да сам написао нешто сасвим ново и другачије у односу на традиционалну јапанску књижевност. Ипак, један енглески критичар приметио је да је то у стилу традиционалне јапанске књижевности, и ја сам рекао: О, па значи тако! Чак ми је јуче један пријатељ рекао да „Непомични животи” имају нечег од традиционалног зен-будизма; нисам то приметио, али сада могу да прихватим ту оцену.

Када се одлучите да искорачите из своје традиције, које утицаје бирате, будући да сте путовали свуда по свету?

Утицаје нисам бирао. Добар сам читалац књига, као и критичар, и обично ме нешто „погоди” чим га прочитам. Најбољи је пример Габријел Гарсија Маркес. Када сам први пут прочитао његову књигу „Сто година самоће” био сам шокиран, много ми се свидео, а после неколико година охрабрио сам се да пишем као он. Неке делове његовог дела „украо сам” и искористио за своју књигу „Афера из Навидада”, причу магичног реализма и комедије. Понекад прича дође сама, користећи сопствену снагу, тако да мени остаје само да следим њен раст.

Ваша проза описује и усамљеност, емотивну удаљеност међу људима?

Тужан сам јер људи не могу да се зближе и да се воле. Описујем то сликом двоје људи који стоје на врховима сопствених тврђава, могу да се виде, да машу једно другоме, могу и да разговарају, али не могу да се загрле. Морали би да сиђу са висине, да стану на тло, да би се загрлили. То је мој жал. Мислим да је такво стање људског бића, а бити људско биће значи трпети самоћу и тугу. Питао сам се да ли је тај силазак са сопственог торња онемогућен снагом ега, и то питање поставио сам далај-лами. Он ми је рекао да, упркос томе, људи могу да буду срећни и да се загрле, макар могу да трпе усамљеност, и још увек им остаје нада. Мислим да је то добар одговор. У мојој причи „Човек који се вратио” Пјер одлази и иза искуства, жели да се преда укупности бића, али наратор приче није довољно храбар да пређе ту границу. Увек имате две могућности, да потиснете его и да будете са људима, или да се држите подаље од њих.

Занимљива је метафора из Вашег романа „Терет цвећа”. На шта она упућује?

Јунак те моје књиге је талентовани сликар, а настанак његове најбоље слике инспирисала је његова мала сестра која је носила велику и претешку корпу са цвећем. Имала је само осам година и својски се трудила да носи ту корпу. Та тензија призор је чинила врло лепим, и њен брат је рекао: „Стани тако, морам да те нацртам. Лепа си док носиш тај терет!” Од тог брзопотезног цртежа мој јунак је направио чувену слику „Терет цвећа”, по којој му се свет дивио. То је уједно и метафора, јер људи су некада врло лепи са неким теретом и тугом које носе. Мој јунак је затим отишао на Бали, увукао се у проблеме са дрогом, и допао затвора, док сестра покушава да га спасе.

То је један вид животне приче, судбине. Да ли судбину сами стварамо својим карактером, или је ствара нешто изван нас?

Судбина је увек појам који користимо за прошлост, међутим ништа није унапред записано. Ствари се дешавају, али ми бирамо. То је интеракција наших избора и онога што се намеће споља. На тој путањи ствара се твоја судбина. Гледајући уназад можеш рећи, овуда сам пролазио, то је била моја судбина, али испред тебе ништа није одређено. Твоја је одговорност оно што ће тек бити.

Како видите судбину једног народа, има ли држава своју судбину, ма шта то значило?

Свестан сам да сам сада у Србији, и мислим да је стога Ваше питање прикладно. Мислим да се ваши људи понекад осећају као да њихова породица, народ и држава немају среће. Зашто се њима дешавају такве ствари? Такве ствари се дешавају, али ствари се и мењају. Ни у том случају ништа није предодређено, рекао бих поново. Околина се мења, у складу са њом мења се и одређено друштво. Можда није велика утеха за људе који су много патили, али ствари се мењају. Иначе, срећа је врло неравномерно распоређена у свету. Треба да учинимо стварни напор како бисмо је изједначили.

Замишљамо Јапан као брзо, технолошко, друштво, али и традиционално. Какав је Јапан данас?

Дођите данас на моје предавање о Јапану и његовој литератури, на Филолошки факултет. Причаћу и о томе колико се много Јапан разликује од Србије. То је острво, окружено океаном, и није никада било окупирано, све до 1945. године. До тада смо били затворени, мирни, и само су нас узнемиравале природне непогоде, земљотреси и вулкани. Деловали смо врло невини и наивни за друге. Природа је тако добра према Јапану, и у монсунској регији време се врло брзо мења, сваке недеље покаже се нешто друго. Гледајући време пишемо мале, хаику, песме. Уопште није лоше бити Јапанац.

-----------------------------------------------------------

Својски сам се трудио

Посетили сте Ирак 2002. године и „документовали лице надолазећег рата”. Да ли се трагедија могла спречити?

То је било четири месеца пре почетка рата. У Ирак сам отишао да посетим грађевине старе цивилизације, у време када се поново отворио за странце. Појурио сам тамо. Видео сам музеје, али сам пре свега посматрао људе. Били су врло мудри и искрени, добри људи. Имају добру националну кухињу. Посетио сам многе исламске земље, али Ирак ми је најдража. Када сам се вратио у Јапан схватио сам да су сви знали само за Садама Хусеина, и колико је он лош. Сматрао сам да је моја дужност да посведочим о томе какав је ирачки народ и да не треба да буде бомбардован. За само два месеца написао сам о томе књигу, и појавио сам се на телевизији, иако не волим телевизију, и прихватио сам све новинске и радијске интервјуе. Превео сам књигу на енглески, немачки и француски и ставио је на свој сајт. Можда нисам могао да спречим рат, јер нисам толико моћан, али сам се својски трудио. Учинио сам све што сам могао. После почетка рата показало се да је све онако како сам и предвиђао. Рекао сам: „Упозорио сам вас да нема оружја за масовно уништавање, нити програма за нуклеарно наоружање и никада нећете моћи да опоравите ирачко друштво када га једном разорите.” Волео бих да ништа нисам предвидео и да нисам био у праву. Сада сам у чудној врсти депресије. Можемо да кривимо господина Буша и Америку, али мислим да је и њима жао што су рат уопште започели.