Тоталитаризам и критички дух

,,Драги Кљакићу, Павле Бихали је стрељан, али у његово и моје име казат ћу вам да живети и умирати вреди само у остварењима сна који је јучер изгледао утопија."

Ову посвету написао ми је једног мајског дана 1987. године, на укориченом комплету часописа ,,Нова литература", Ото Бихаљи Мерин (1902–1993), који је с братом Павлом (1892–1941) основао тај часопис и истоимену Књижевну заједницу у Београду 1928. године.

Чланови ,,редакцијског комитета" били су Георг Арко, Љуба Бабић, Анри Барбизе, Јоханес Фехер, Аугуст Цесарец, Алберт Ајнштајн, Сергеј Ејзенштајн, Максим Горки, Бранко Гавела, Георг Грос, Стево Галогажа, Панаит Истрати, Александра Колонтај, Кете Колвиц, Курт Керстен, Егон Ервин Киш, Драгиша Михајловић, Ервин Пискатор, Аптон Синклер, Драгиша Васић...

Фашизам је већ био устоличен у Италији, Ото је у Берлину посматрао успон нациста, а недељу-две после првог броја ,,Нове литературе", у Југославији је укинут парламентарни систем, заведена је диктатура краља Александра Карађорђевића.

После дванаест бројева, часопис је трајно забрањен јануара 1930. године.

Ото ми је сведочио да су се око часописа окупили људи вођени моралном и хуманистичком, слободарском, свакако и политичком идејом супротстављања рату и империјализму. Поготово фашизму и нацизму, чији су марш кроз историју и против историје, сарадници Нолита правовремено препознали.

Крајња десница у Италији и Немачкој у оно време је баш културу и науку видела као главне циљеве својих напада, о чему сведочи и пример Универзитета у Гетингену.

Извесно време после забране ,,Нове литературе" у Београду, у гетингенском Другом физичком и у Математичком институту, основана је студентска нацистичка група. У антисемитским нападима и иступањима против социјалиста, имала је подршку двојице нобеловаца (П. Ленард и Ј. Штарк) који су, као загрижени представници ,,националне, немачке науке", Ајнштајнову теорију релативитета прогласили за ,,јеврејски светски блеф", за превару која с теоријом квантне физике гради ,,духовно јеврејство".

После неколико година управо су многи сарадници Нолита морали да беже из нацистичке Немачке. Ото је из близине, на берлинском Тргу опера, уз стари Хумболтов универзитет, 10. маја 1933. посматрао огромну ломачу, спаљивање дела оних писаца које су нацисти прогласили за ,,отпаднике од немачке културе" (К. Маркс, К. Кауцки, Х. Ман, Е. Глазер, С. Фројд, Е. М. Ремарк...).

Две године раније већ је био изговорен поклич: ,,Против црначке уметности, за немачки народ!", после кога су у граду Вајмару из музеја уклоњене слике модерне уметности, ,,изопачене" у вокабулару нациста, ,,труле" јер је она израз ,,јеврејско-марксистичке заразе", ,,духовног сифилиса" како је говорио нацистички идеолог Алфред Розенберг.

После седамдесет-осамдесет година од овде скицираних збивања помало и чуди да нашу јавност заокупља а свакидашњицу оптерећује питање односа према антифашизму и неофашизму (неонацизму).

Чак и овако редукована, прича о ,,Новој литератури" сведочи да је управо у Београду, преко тог часописа, утемељено једно од првих европских средишта не само културног, уметничког и научног, него и политичког отпора фашизму и нацизму.

После силних историјских турбуленција, многи ће гласно данас сигурно рећи да је то, у ствари, прича о једном пункту који су основали припадници бољшевичких ћелија, те да њихово интернационалистичко деловање треба укрстити са истином о потискивању националне, српске историјске вертикале.

Чак и да је тако, истраживачи би требало онда да одгонетну откуд у ,,редакцијском комитету" београдске ,,Нове литературе", раме уз раме, стоје Алберт Ајнштајн и Драгиша Васић. Познато је да бољшевици нису били.

,,Ви, бољшевички активисти и конспиратори, били сте агенти туђе силе", рекао сам давне 1984. године Оту Бихаљију у једном од наших разговора.

Није био изненађен, већ је мирно упитао: ,,Шта је историја, а шта је садашњост?"

Поменуо је Акира Куросаву и његов филм ,,Рашомон", ту блиставу метафору о тешко достижној истини, а ја упитао зашто у интелектуалној Европи оног времена, чак ни на десници, није било громогласних одјека и протеста што совјетску Русију напуштају врхунски писци, уметници, филозофи, што Вишински на монтираним процесима сече главе невиних, што небројени нестају у гулазима? 

,,Млади пријатељу", одговорио ми је Ото, ,,стаљинизам је за мене и за многе моје другове често био опаснији од фашизма и нацизма. Нолит је објављивао књиге Исака Бабеља и Бориса Пиљњака. Први је стрељан као ’јапански шпијун’, апсурдније и свирепије него што би то иједан песник могао да опише. Као симпатизер Троцког, Пиљњак је нестао у чистки 1937. после смрти Максима Горког. Многе жртве тих чистки сматрале су да сан о људској слободи нипошто није на страни апокалиптичних пројеката фашизма и нацизма, јер су они укидали историју. Поништавали су и људску наду о слободи, често обликовану у очају. Било је то доба два подељена и оштро супротстављена света. На страни антифашизма, у фронту европском а онда и светском, били су најусуптилнији умови оног времена. Независни у мишљењу, морално утемељени, они су разумели дијалектику тоталитаризма и слободног критичког духа. Пораз нацизма је показао да су били у праву. Онда је то отворило простор да се суочимо и са истином о сопственом пројекту. Октобарска револуција у Русији поставила је мерила друштвеног развитка. Социјализам није више био само утопија и теорија. Била је то опипљива стварност. Истина о тој стварности довела је до тешких, поготово унутрашњих ломова. Водила је до сазнања о деспотија чији окови и даље поништавају људску слободу."

Немачка окупација затекла је браћу Бихали у униформама југословенске војске. Ото је заробљен и бачен у заробљеништво у Немачку, а Павле се склонио у кућицу у Горњем Милановцу где су били њихови родитељи, њихове супруге и деца.

Павла је ухапсио Гестапо.

,,Ново време" је 19. јула 1941. објавило списак 28 стрељаних због саботаже и насиља. Под бројем десет било је име Павла Бихалија.

,,Ми слику садашњице оцртавамо из плодова прошлости и нацрта будућности", рекао ми је једном Ото Бихаљи Мерин.

Уколико плод антифашизма није у слици данашњег српског друштва, рецимо ако у тој слици нема места за Нолит, уколико је тај плод усахнуо, или се приказује изокренут наглавачке, онда ни нацрт наше будућности не улива претерану наду.

На крају једно појашњење.