Годишњица коју нико не слави

Многи Украјинци рећи ће да рат траје од 2014, кад је Русија анектирала Крим и извршила инвазију на Донбас, али током последње две године агоније њихова земља је постала непрепознатљива. Према проценама УН, страдало је око 30.000 цивила, мада је број вероватно већи. Колико је погинуло војника чува се као тајна, али се њихов број сигурно мери десетинама хиљада. Размере разарања стамбених објеката, школа, цркава и инфраструктуре су застрашујуће.

Ниједна страна не побеђује нити губи у рату на копну, мору, у ваздушном и информативном простору. Руси су се надали брзом успеху, којег нема – по цену знатних губитака у људству и ратној техници. Украјинска контраофанзива показала се као неуспешна или, по речима председника Володимира Зеленског, „није остварила очекиване резултате”, па су снаге Кијева у дефанзиви, такође уз велике губитке.

Украјинци нису изгубили вољу да штите своју слободу. Храбро се боре и издржавају, али немају савремену ваздушну одбрану, довољно муниције и људства да се одупру агресору. У новембру је једна тенковска бригада добијала 300 граната сваких десет дана. Ватрена (не)моћ сада се мери ограничењем на десет граната дневно.

Трећа година рата могла би да буде најтежа по Украјину. У рату алгоритама и дигиталне интелигенције, који су променили правила, иницијатива је на страни Руса. После месеци жестоких борби заузели су град Авдејевку, што је највећи успех од преузимања контроле над Бахмутом пре девет месеци. Украјински званичници тврде да је губитак у Доњецку директна последица недостатка муниције. Европска унија недавно је одобрила пакет финансијске помоћи вредан 50 милијарди евра. Иако тек сваки десети Европљанин верује да Украјина може да победи, војне испоруке Кијеву постају дугорочни стратешки циљ, имајући у виду да и НАТО и Москва процењују да ће рат трајати годинама, много дуже него што се предвиђало фебруара 2022.

Проблем је са САД, које су највећи снабдевач савременим оружјем – готово колико и Европљани заједно. Администрација је успела да у Сенату, који је под контролом демократа, провуче закон о помоћи властима у Кијеву од 60 милијарди долара, али је питање да ли ће то успети и у Представничком дому, у којем се републиканска већина противи новим фондовима за наоружавање Украјине.

Како су показале дебате на безбедносној конференцији у Минхену, у истом хотелу у којем је Владимир Путин 2007. упозоравао да ширење НАТО-а на исток представља претњу Русији, Европљани страхују од могућности да их Америка после 75 година заједничке одбрамбене стратегије остави усамљене.

САД су нервозне савезнике уверавале да не напуштају лидерство слободног света и да Вашингтон функционише. Зашто би им веровали? Упркос реторици оптимизма, тим Џозефа Бајдена нема начина да потврди да ће обећана помоћ Украјини бити испоручена брзо.

Зеленски је зато у Минхену говорио као да се директно обраћа члановима Конгреса. Апеловао је да САД подрже Украјину, упозоравајући да ће, уколико остане усамљена, Русија уништити његову земљу. Америчка помоћ је његова последња нада, а кашњење помоћи кошта много живота.

Зеленски је променио свог главнокомандујућег. Војни врхови инсистирају да мобилише још 500.000 људи како би одморио трупе на фронтовима, али регрутација није популарна. Без довољно артиљеријске муниције тешко да ће бити спречено руско заузимање још територија на истоку Украјине, што је један од кључних ратних циљева Кремља.

„Мислим да наши пријатељи и партнери касне да пробуде своје војне индустрије, а ми ћемо током 2024. сопственим животима платити да би ваша одбрамбена индустрија добила време да повећа производњу”, констатује шеф украјинске дипломатије Дмитро Кулеба.

Пре годину дана многи на Западу су процењивали да је Русија на ивици стратешког пораза. Питање је било само колико ће месеци бити потребно да се руске снаге потисну на граничне линије које су постојале пре 24. фебруара 2022. Тај оптимизам је ископнео. Од очекивања велике победе амбиције се своде на спречавање колапса Украјине.

Конфликт је убрзао геополитичке поделе света приближавајући га биполарним расколима који подсећају на хладни рат. Све изолованија, Русија је под санкцијама постала зависна од Кине, а подршка Пекинга Москви продубила је разлике између Кине и Европе, која обара зависност од руских енергената. Агресија је обновила трансатлантско јединство, утицала да европске чланице НАТО-а повећају своје одбрамбене буџете, гурнула Финску и Шведску у наручје НАТО-а и приморала САД да поново ојачају своје војно присуство у Европи.

Рат је изазвао и озбиљна размимоилажења око ефикасности санкција, наставка конфликта и услова за мир. Акутне су поделе унутар америчке политичке класе, између САД и савезника, између источних и западних Европљана и унутар Централне Европе. Европа је показала рањивост сопственог јединства, проблеме око аутономне одбране и омогућила раст национализма и десног популизма. Ни Украјина није имуна на сукобљавања око вођења рата, као што је показала недавна смена популарног генерала Валерија Залужног.

Све те разлике у контрасту су с јединством у Русији, или барем с представама јединства које Путину омогућавају да оснажи своју моћ, па он само чека резултате америчких избора надајући се да ће то бити Доналд Трамп. Иако каже да је Бајден „искуснији и предвидљивији”, мора да му се допада кад чује како Трамп позива Русију да нападне неку европску чланицу НАТО-а. Нада се да ће републиканац избегавати превелики ангажман у Украјини и да ће се вратити дијалогу с Русијом. У том случају, способност Украјине да преживи као независна, суверена држава била би озбиљно под знаком питања, као и европска безбедност.

Када ће се, и како, рат завршити? Кремљ је недвосмислено јасно дао до знања да је једини преговорни расплет који би Русија прихватила – украјинска предаја, „денацификација” режима, демилитаризација и прихватање трајног губитка четири источне области које је Русија илегално анектирала 2022. Кијев с истом јасноћом поручује да ће наставити да пружа отпор како не би пао под контролу Москве. Мир није у изгледу.