Блесак Баждара и брига

У сва три кола у „пролећном” делу фудбалског првенства Партизан је победио. И, у суштини, то је све чиме може да буде задовољан.

Ни на једној утакмици није надиграо противника, па ни на оној, коју је, по исходу, убедљиво решио у своју корист. Из тих 5:2 против ИМТ-а се не види да је противник и с десеторицом играча био врло опасан, да су три бода обезбеђена тек у самој завршници и тако даље.

За приказано у Ивањици (1:0) и Сурдулици (2:1) с правом може да се окриви игралиште. Стварно треба да се има шесто чуло, па да се по оним џомбама и рупама предвиди куда ће лопта да оде. Објашњење како једнима, тако и другима не држи воду, јер такве околности иду наруку технички слабијем. Без обзира на то тим, који се бори да буде првак требало би и у таквим околностима да има боља решења од онога са дна, а сва три противника „црно-белих” су у води до гуше.

У прошлом колу Партизан је, истина, био без бомбардера, јер нису могли да играју ни Салдања (повреда), ни Николић (картони), а ни одметнути Северина, који је из соло-акције начео мрежу ИМТ-а. Међутим, везни ред није завладао средином терена и ту ко год да је био у шпицу не би богзна шта променио. А Партизан баш на томе заснива игру, он нема резервну варијанту (ударци из даљине, центаршутеви, јак темпо и слично).

Још слабији утисак је оставила одбрана. У неколико наврата су играчи последњег тима на табели у казненом простору „црно-белих” и надомак њега пролазили поред Партизанових играча као поред дрвећа у парку. У „јесењој” полусезони било је много утакмица на којима је „парни ваљак” јурио, практично, недостижан заостатак и престизао одмаклог ривала.

И сада су његови окршаји неизвесни до последњег тренутка, мада овога пута има другачију улогу – он чува стечено. Али, тако да стрепи све док судија не одсвира крај. Није пребринуо ни кад је повео с 2:0 код куће против ИМТ-а (било је и 3:1), нити у гостима против Радника. Што се млеко није просуло велике заслуге припадају голману Јовановићу.

Из Сурдулице се Партизан вратио и с једним охрабрењем – заблистао је Баждар. Он је, није претерано да се каже, већ предуго само велика нада у коју се верује и указује јој се поверење. Против Радника је силом прилика ускочио у тим као шпиц и дуго се није сналазио, мада је имао неколико каквих-таквих прилика да буде стрелац. А онда је пред сам крај блеснуо. У критичним тренуцима по тим отео је лопту на половини игралишта свом чувару, водио је по „минском пољу” готово 40 метара, сачувао присебност да не само превари голмана, него и противничког играча, који је стизао у помоћ и, као прекаљени ас, омогући себи да пошаље лопту у потпуно незаштићену мрежу. Испоставило се да је то био сплав спаса, јер су га Сурдуличани већ у наредном нападу поново гурнули ка вртлогу смањивши на 2:1.

Пред Партизаном је још један противник сличан претходним. На ноге му стиже Железничар. То што је претпоследњи не би смело да завара. У прелазном року све екипе нешто промене и у наставак првенства улазе много бодрије, него што су отишле на зимски распуст. Поготово оне, којима гори под ногама, јер ако сад не јурну из опасне зоне касније ће бити доцкан.

Уосталом, и у Панчеву су јесенас „црно-бели” у последњи тренутак извукли кестење из ватре. Ово је прилика да се на Баждарев нов блесак не чека као на Халејеву комету, да цео тим као олуја отера бриге далеко и да добро притегне колане, јер одмах после тога следи двобој с Црвеном звездом из кога победа и за једне и за друге заиста вреди више од три бода.