„Злочин и казна” у Новом Саду

Шта је злочин данас, следи ли после сваког злочина казна? Зашто се неки злочини релативизују у зависности од социјалних и културних оквира у којима су људи ситуирани? Зашто, ако релативизам нуди најозбиљније аргументе против моралне одговорности? Само су нека од питања којима се бавила екипа представе „Злочин и казна”, чија ће премијера бити изведена у недељу увече, 10. марта од 20 сати на малој сцени Позоришта младих у Новом Саду. Луткарска представа „Злочин и казна” инспирисана романом Ф. М. Достојевског, у режији Емилије Мрдаковић је интерактивна, монодрама за средњошколце. Прве репризе су 15. и 22. марта у истом сценском простору.

Ауторка драматизације је Теодора Марковић. Сценографкиње су Емилија Мрдаковић и Милица Грбић Комазец, која је дизајнирала костиме и лутке. Алексеј Мрдаковић је компоновао музику, а сценски покрет осмислила је Иста Степанов. Раскољникова тумачи Александар Милковић, а Соњу (путем видеа) Драгана Илић.

Ауторски двојац Емилија Мрдаковић и Александар Милковић упустили су се у ову врсту позоришног истраживања инспирисани заокупљеношћу средњошколаца интернетом, која их је довела до лаког приступа разним информацијама и темама, чиме их је истовремено удаљила од читања књига. Средњошколци лектиру читају махом на интернету, препричану и скраћену, ретко прочитају целу књигу. Имајући у виду да позориште има, пре свега, едукативни карактер, тандем Мрдаковић и Милковић одлучили су да, кроз интерактивну позоришну форму, средњошколцима приближе једну од најтежих лектира, учине је занимљивом и помогну им да схвате слојевитост дела  Ф. М. Достојевског.

–Свако ментално способно људско биће, било када и било где, има дужност да схвати како је повређивање другог људског бића морална чињеница. Међутим, ствари нису овако једноставне ни данас у времену у ком живимо, а верујем да нису биле ни у прошлости, што нам доказује и историја. Наравно, сви ћемо ми, као људска бића, прихватити да су убијање и други облици физичког, моралног и материјалног повређивања невиних људи несумњиво погрешни. Ипак, често смо сведоци релативизовања које превлада у зависности од социјалних и културних оквира у којима су људи ситуирани. Релативизам нуди најозбиљније аргументе против моралне одговорности. Мислим да је важно да озбиљно размислимо, зашто је данас ово питање толико болно и нерешиво сагледавајући нашу реалност на глобалном нивоу. Роман „Злочин и казна” генијално је књижевно дело јер даје на неки, чак и „интиман” начин одговор на питање: шта уопште данас значи злочин? Али у сваком случају данас је злочин, поред извршеног злочина, и некажњавање, тврди редитељка Емилија Мрдаковић и додаје:

–Занимљиво је, такође, како данас учимо децу и какав пример им дајемо. Често им несвесно показујемо како да себи олакшају живот у сваком смислу, да што мање дају од себе, да се не троше превише за друге. Да што мање размишљају, а да истовремено очекују и добијају стално оно што желе... То већину њих чини површним, незаинтересованим према свему у животу, уз стално очекивање да оно што замисле, мора да се створи сад и одмах. Они, или расту под стакленим звоном, или су препуштени сами себи. У реалности се то рефлектује тако што се изгуби одговорност и однос према моралним вредностима, те освешћено понашање у друштву. Тежња за још материјалних ствари може да постане незасита, да лиши особу сваке радости и свести, али, с друге стране, млади људи имају велики потенцијал и способности који треба да развијају, да се што више едукују, да створе навику да читају.

Радећи на роману и представи „Злочин и казна”, како каже Емилија Мрдаковић желела је да заинтересујем младе да узму после тога роман и да га прочитају у целости.

–Иако је написан пре више од 200 година, у роману „Злочин и казна” могу се пронаћи модерни елементи. Главни проблем који Раскољников осећа је потрага за сопством, идентитетом. У тој потрази, јунак се отуђује од света. Он је пресекао све везе са породицом, пријатељима и окружењем. Такође, Раскољников не зна колико је тачно времена прошло откако је упао у бунило, а не зна ни читалац, што значи да се уводи категорија субјективног времена. То значи да се време више не сагледава објективно, него онако како га види јунак. Још један од битнијих елемената модернизма је приказивање унутрашњег света јунака. Халуцинације, бунило, анксиозност, грижа савести, страх, свеукупне несвесне човекове радње се описују и стављају у књижевно дело. Достојевски нас заиста доводи до тога, и пушта нас, да осетимо злочин свим порама нашег бића. Он изражава своје виђење природе човека, његове сврхе и закона којима је он као личност потчињен. Да ли живимо у надреалном свету? Не мислим тако, али га често тако доживљавамо. Представа „Злочин и казна” је у том смислу наш ауторски приказ романа, констатује Емилија Мрдаковић.