Мандићев чин

Андрија Мандић већ десет дана штрајкује глађу у Скупштини Црне Горе у знак протеста због одлуке републичке владе да призна независно Косово. На митингу 13. октобра поручио је да почиње штрајк и одржао је реч. Неће, вели, одустати док влада не поништи одлуку о признавању косовске независности и распише референдум. Мандић је објаснио због чега се одлучио на штрајк.

„Сматрам да је дошао тренутак кад свако од нас мора да учини све што може да заустави ово зло. Многи су предлагали насиље као начин решавања проблема. Да, као наши стари, дохватимо оружје и њиме сперемо срамоту. Мислим да то није добро и могуће решење. Не желим да падне ниједна кап крви и ниједан људски живот да буде угрожен. Време је да откријемо и примењујемо нове, цивилизацијске и моралне начине борбе. ...Не желим да ризикујем животе туђе деце, али свој хоћу и могу. На овај или онај начин побеђујем, сигурно, у име свих нас.”

Дакле, Мандић је решио – ићи ће до краја. И он више нема избора. Више и не одлучује о својој судбини. И „његови” и „њихови”, сви из својих разлога, очекују од председника СНС-а да иде до краја, као у филму Живка Николића „Смрт господина Голуже”. Само, каквог краја? Најбезболније би било да влада распише референдум о (не)признавању Косова. Судећи по томе како се људи из власти и њима блиски медији и новинари односе према Мандићевом чину (углавном с ниподаштавањем, па и поспрдно), мало је вероватан такав епилог.

Преостаје друга могућност – да Мандићу позли, да га лекари пребаце у болницу на даље лечење. Од свих епилога, тај је понајбољи за лидера црногорске опозиције, инжењера металургије, оца двоје деце, сина од 12 и кћерке од 10 година.

Али шта ако се деси да четрдесеттрогодишњи Шавничанин нејаке конструкције, подстрекаван, на овај или онај начин, са свих страна, и несвесно, пређе границу издржљивости?

Запањујућа је индиферентност већине медија у Црној Гори, па и у Србији, према дешавањима у згради републичке Скупштине. Не улазећи у то да ли је Мандићев потез смислен или исхитрен, оправдан или не, сврсисходан или узалудан, то што један, по свему, узоран црногорски домаћин и родитељ, народни посланик, штрајкује глађу, ваљда је довољан разлог да се учини све да прекине свој наум, а истовремено сачува своје достојанство, до којег му је очигледно стало. И прече него многима у Црној Гори.