Зашто Немци не уче на својим грешкама

Падом Берлинског зида за Немачку се отворио простор да, економски и политички веома јака, скине са себе терет проказаног и одговорног за страхоте Другог светског рата. То јој није успело јер свет добро памти.

У бомбардовању Југославије Берлин је употребио своје оружане снаге први пут након пада фашизма. За Немачку учешће у догађајима на подручју бивше СФРЈ, посебно приликом агресије на Југославију 1999, свакако представља „смену епоха”.

Учешће у агресији на Југославију нити је било легално нити легитимно. Учињено је супротно Повељи УН, а тиме и супротно уставу Немачке. Иако Немачка није била главни протагониста агресије на Југославију, она се тиме афирмисала као „европска војна сила”. С обзиром на историјско наслеђе, требало је да Немачка има велику дозу опреза приликом одлучивања о учешћу у војним операцијама ван својих граница. Нажалост, она је тај „опрез” подредила циљу преласка у „нову епоху”, у којој постоји огроман ризик да понови грешке из прошлости, које су све, па и Немачку, скупо коштале.

Немачка је одговорна за многе страхоте Другог светског рата, агресију, бројне ратне злочине и злочине против човечности, посебно Холокауст. У дефиницији геноцида као злочина над злочинима сажет је опис начина на који је Немачка поступала на окупираним територијама током Другог светског рата. Изгубивши рат, она је стављена под окупацију САД, Француске, Уједињеног Краљевства и Совјетског Савеза. Циљ је био да се спречи наоружавање Немачке и повратак агресорској политици. Чак је и претходница данашње ЕУ – Заједница за угаљ и челик – формирана је како би се контролисала производња неопходна за развој војне индустрије, односно да би се спречило да се Немачка наоружа и започне неки нови оружани сукоб.

Она данас као коњ у падоку, рже и хоће да што пре започне ратну трку.

Није само Димитриј Медведев та који тврди да се Немачка спрема за рат са Русијом. Његова изјава долази након открића да је Русија прислушкивала немачке војне званичнике.

Транскрипт разговора високих официра Бундесвера који су, како се наводи, разматрали напад на Кримски мост немачким ракетама „таурус” и предложили начине на које би ракете могле да се користе у Украјини.

О плановима су дискутовали начелник Одељења операција и обуке ратног ваздухопловства Франк Грефе, инспектор ратног ваздухопловства Инго Герхарц и сарадници центра ваздушних операција Фенске и Фронштате.

Свет је сазнао да су америчке и британске трупе одавно у Украјина а да немачки војни специјалци  баш озбиљно се баве ратним играма у овој земљи.

Шолц није убедљив кад говори да неће слати ракете дугог домета “таурус” у Украјину. Министар војни Писторијус каже да још није донета политичка одлука. Значи ли да ће ббити донета, тајно, а она подразумева да шаљу и војне стручњаке који умеју да рукују јер Украјинци то не знају.

Слаће их, слаће војнике, а заташкавање је по сличном моделу као и са Минским споразумом, склопљеним да би се добило у времену. И да се Немачка боље припреми за рат. Како онда веровати немачким политичарима кад их ратне амбиције не пролазе него су све веће.

Данас се све у свету убрзано мења. Колапс кијевског режима више није утопијска мисао. Али како год било, немачки „паук у тегли” је нервозан.

Немци не крију да се спремају за рат, наводно одбрамбени па ће „морати да улажу у све, од муниције до свега осталог у великим размерама: транспорт и пуњење авиона, противваздушну одбрану, системе команде и контроле и обавештајне платформе, од сателита до дронова. Зато интегришу своју одбрамбену индустрију, војску попуњавају придошлицама који имају само боравак, подижу порезе да би попунили “специјалне фондове”. Уместо мирољубиве реторике, политичари све више користе ратну. Као да су заборавили ратне поразе, као да не извлаче поуке из својих кобних историјских грешака.