Без поруке и поуке

Постоји нешто у Милутину Петровићу што га спутава и већ дуго не дозвољава да се редитељски размаше пуним плућима. У случају најновијег дела "Аги и Ема", наменивши себи вишеструке истовремене задатке: он је и сценариста и редитељ, продуцент и монтажер, сасвим је могуће да се и преоптеретио. Штета, јер пред собом је имао заводљиву намеру и задатак да, после дводеценијског занемаривања и одсуства, оживи један готово заборављени жанр – дечији филм или, филм за децу. Но, дубоко и непредвидиво море обавеза, скренуло га је са правог пута и у приличној мери потопило добре намере.

Као целина, филм је остао нејасно профилисан и закочен на позицији почетне приче о усамљеном, тужном дечаку Агију из Улице храстова. То да је он тужан и усамљен, и мали и велики гледалац може да апсолвира већ кроз кадрове пре најавне шпице (уз употребу музике из Кјубрикове "Одисеје") и у првим минутима филма. Све остало до одјавне шпице нажалост, углавном представља пуко понављање и утврђивање тог почетног "градива", уколико искључимо неколико готово произвољних епизода о везивању Агија за Ему, бакицу из старе куће преко пута, у којима се мешају и стапају фантазије два драга, усамљена бића.

Петровићевом филму, дакле, највише смета одсуство заплета, профилисаних сукоба, детаљнија разрада ликова и њихових међусобних односа. Урбана бајка доброг и квалитетног потенцијала, врхунске, вибрантне фотографије, одличне сценографије, за домаћи филм завидно изведених дигиталних ефеката, због тога остаје на нивоу шармантне и визуелно раскошно изведене сликовнице. Недостатак драме, сукоба и обрта, толико неопходних да би прича расла и напредовала, и да би се одржала пажња малених гледалаца којима је филм превасходно намењен, обилато је, чак и оптерећујуће надомештен постојањем наратора (глас дечака Агија), који покушава да објасни шта се у филму дешава и дочара оно чега у филму нема.

Ликови родитеља (Драган Мићановић и Ана Софреновић), који Агију пружају све што новац може да купи, осим пажње и љубави, и лик ујака (Никола Ђуричко), који се попут временске непогоде повремено појављује увек са истом фразом, у функцији су прекомерно употребљених значењских лајт-мотива. Стефан Лазаревић као Аги је тај који и буквално носи читав филм на својим малим плећима и то без икаквих видљивих напора. Он је харизматичан и леп дечак, лишен укочености или зазора пред камером. Штета што га у филму превише гледамо као пасивног дечака који о себи највише говори у трећем лицу, без икаквих посебних интересовања, неспособног за комуникацију са друговима и са одраслима и штета што је његов лик ослоњен на пуку машту. Лазаревић као Аги је био способнији за много више акције, али је редитељу Петровићу од силних обавеза то некако промакло.

Милена Дравић је живахна и врцава, афектира у мери у којој је то било потребно како би се дочарала ексцентричност мистериозне старице, Агијевог јединог пријатеља, која има 32.000 дана. Међутим и њен лик је у приличној мери једнодимензионалан, уз редитељеву сугестију да је, заправо, имагинаран...

У истоименом роману Игора Коларова који је Петровићу послужио као предложак (2003. године награђен признањем "Политикиног Забавника" за најбоље књижевно дело намењено деци, Петровић је тада био члан жирија), сигурни смо да је аутор филма као сценариста могао да пронађе много чвршће и темељније упориште. Пре свега у духовитој слици савременог света коју је Коларов осликао прислушкујући догодовштине једног деветогодишњака и његове новостечене другарице, луцкасте старице.

У случају Петровићеве екранизације књижевног дела, духовитост и комичност су у добраној мери изостали, уступајући место дечијој туги утопљеној у досаду. Петровићев "Аги и Ема" је више филмски аларм упозорења родитељима, који трче за новцем и каријером, да су им деца усамљена, али није и дело са јасном поруком и поуком, што је неопходно за жанровски расни дечији филм. Штета, а могла је ово заиста бити српска верзија Коламбасовог филма "Сам у кући", што нам је Петровић као намеру у првим кадровима наговестио цитатима и музиком, а онда на ту почетну намеру, негде успут заборавио.