Фудбал у транзицији

Почело је у љето 1998, на Свјетском првенству у Француској. Попут каквог трубадура под прозором лијепе дјеве, Давор Шукер је постигнути гол посветио предсједнику Фрањи Туђману. Учинио је то одмах након утакмице, у објектив телевизијске камере, онако задихан и знојан. Тако је у Хрватској почела ера посвећених голова. И како то већ бива, Шукер је на крају био најуспјешнији голгетер цијелог првенства, тако да је његово центарфорско удвориштво добило на замаху какав није познат још од времена када су пјесници интернационалног пролетаријата посвећивали оде великом Стаљину и цијелом Совјетском Савезу. Да је првенство потрајало, или да се Хрватима није догодио баксузлук у полуфиналној утакмици с Французима, Давор би Шукер већ стигао своје голове посветити и храбрим трактористима и комбајнерима на хрватским њивама и неустрашивим чуварицама хрватских јавних нужника, али, ето, није се имало среће, или је – обрнуто – Хрватска била сретнија него паметнија, јер је већ била скроз пофудбалерисала, па је Ивица Тодорић, власник Конзума, а данас и којечега по Србији, наредио благајницама у својим самопослугама да раде у хрватским националним дресовима.

Дирљиво је било гледати поблајхане крупне тете, с великим подочњацима у којима су се распоредили лична депресија и колективна транзиција из социјализма у капитализам, како ударају по благајнама с презименима и бројевима Просинечког, Бобана или Асановића на својим леђима. Но, можда еуфорија не би била тако свеопћа да није било тих Шукерових посвета. Оне су цијелом догађају дале неку древну лирско-епску димензију. Као Прешерн посветом Јулији Примцовој, а Његош праху оца Србије, тако се Шукер својим посветама приближио објекту властите жудње, који се, како је то већ и ред, поклопио са жудњама и сновима нације.

Е, онда су сви хрватски голгетери кренули посвећивати своје голове. Ако би утакмица била јако важна, да кажемо – хисторијска, тада су посвете редовно биле политичке и патриотске, а ако би се играло на нижем нивоу, за првенствене бодове или за пласман из треће у другу лигу, тада би се нападачи сјетили болесне мајке, покојне баке или брата на привременом раду у Аустралији, али готово да више и није било иоле важнијег гола који није био некоме посвећен. У неко доба исфрустрирани су голмани тако кренули посвећивати одбрањене једанаестерце.

Прије неколико мјесеци тешком је муком кренула приватизација сплитског Хајдука. Клубу је дуже од десет година блокиран жиро-рачун па послује преко некаквог полулажног рачуна у Аустрији, свако мало пријети му судска оврха и пљенидба цјелокупне имовине, јер или нису платили резервног центархалфа па их он тужио, или – као прије неколико година – нису платили типу код којег су играчи годинама били абонирани на ручак и вечеру. А што се тиче дугова, Хајдук је, било држави и граду Сплиту, било банкама и такозваним правним и физичким лицима, дужан попут какве омање совјетске жељезаре, која не смије отићи у стечај, јер би двадесет хиљада запослених плус чланови њиховим породица могли умријети од глади. Да се не ради о фудбалском клубу, дакле институцији од апсолутне националне важности, Хајдук би, скупа с већином прволигаша, отишао у стечај и ликвидацију, а пет-шест генерација његових предсједника би, скупа с управама, завршило на дугогодишњој робији. Али умјесто тога, уприличена је приватизација, па су покушавали, што медијском манипулацијом, а што позивањем на локалпатриотизам и традицију, наговорити навијаче да купују дионице клуба. Овима то, показало се, није ни на крај памети, јер и патриотизам и локалпатриотизам имају своје границе, а оне у данашњој Хрватској, срећом, ипак чврсто стоје на прагу новчаника, и љубав према домовини и најдражем клубу не могу их помакнути ни за крајцар, куну или еуро. Али након што је у суштини пропала навијачка приватизација, позвани су привредници, локалне газде и крупни и каријерни преваранти да откупе клуб. Можда је ту било политичкога притиска и увртања руке, а можда су сплитски и далматински тајкуни намирисали да би се на препродаји играча и народне махнитости могло на крају и зарадити, тек откупише њих неколико добар комад Хајдука.

Али зашто ја ово причам? Зато што је један од најиздашнијих међу њима био неки Јако Андабак, власник бројних хотела на Јадрану, који и изгледа управо онако живописно како се и зове. Након што је откупио дионице за неких милион и по еура, појавио се у свим новинама и на свим телевизијама да каже како купљене дионице посвећује своме покојном оцу. Е, сад би човјек требао имати машту па замислити како та посвета заправо изгледа. Клечи Јако на ћаћином гробу и маленим ашовчићем копа рупу да у њу положи посвећене дионице… Никога да му каже да се паре не посвећују, него се троше, штеде или поклањају.

Уздајући се у посвећеност пара, на крају су, као у неком монтипајтоновском циркусу, и часне сестре бенедиктинке, у истој вјери као и Јако Андабак, купиле дионице Хајдука. А онда су се ипак мало посрамиле па су набиједиле свога адвоката да им је те дионице поклонио.Taкo je Хајдук на најбољем путу да постане клуб небески.