Рамонда у гнезду орловом

Теја Дора има одличне шансе на ћудљивом „Евросонгу”, док ће песма Бресквице постати велики свадбарски, клупски и стадионски хит о косовском миту, кога, узгред, у тексту нигде нема. Како је једном рекла Слађана Милошевић, да је 1984. године песма коју је извела са Дадом Топићем победила на „Евровизији”, Југославија се вероватно не би распала. Била је то чудесна балада „Принцеза”. Али на „Југовизији” је била тек шестаАлександар Апостоловски

Да је неко причао Вуку Драшковићу да ће се овог 9. марта испред РТС-а заказивати митинг и контрамитинг фанова Бресквице и Теја Доре, Вук би се оног 9. марта 1991. године вероватно загрлио са Слобом па би заједно отишли у кафану. Зар се због овога Вук нагутао оноликог сузавца, а Слоба звао Бору Јовића да изведе тенкове на улице?

Али противници ове теорије, под радним називом „зар смо се за то борили”, могу закључити сасвим супротно: ако се због избора за српског представника за „Песму Евровизије” и две симпатичне девојке најављује виртуелна буна испред РТС-а, онда смо као друштво коначно асфалтирали ауто-пут ка стабилној демократији, ма шта о томе мислили ОДИХР и Европски парламент. Од толике демократије по глави становника човеку заиста дође да запева.

Ни једна ни друга школа мишљења нису тачне, јер је читава халабука око избора српског представника за „Евросонг” још једна победа пакта таблоида и друштвених мрежа над здравом памећу. Дежурни мислиоци са платформе „Икс” и осталих мрежа подигли су борбену готовост на највиши степен и расипају памет на све стране, а ни страначки лидери нису одолели искушењу да анализирају победу песме „Рамонда” над „Гнездом орловим” као предизборну предигру. Тако се и најаве холограмских митинга и контрамитинга тумаче као сукоб две Србије: патриоте су навијале за етно-фазон „Гнезда орловог”, песме коју је извела двадесетједногодишња Анђела Ингњатовић звана Бресквица, док је такозвана елита, одрођена од народа, наводно наштимовала жири РТС-а и систем гласања како би победила тридесетједногодишња Теодора Павловска, под уметничким псеудонимом Теја Дора.

Апсурд је да су обе песме патриотске, с тим да су таблоиди напумпали један просечан текст „Гнезда орловог” као да је реч о новом косовском завету, са иконографијом у којој је Бресквица, са раније израженим сплаварским стајлингом, претворена у кичасту Косовску Девојку. Иако у тексту нема ни трага од Косова равног, а камоли ратничких труба, ако не рачунамо хистеричног извођача старије генерације са гајдама и хевиметалца који је упао у етно-мелодију с гитарским соло варијацијама. Песма ће свакако бити хит, јер је за њу већински гласала публика, што се у овдашњим зајапуреним медијима провладине оријентације тумачи као воља народа, изражена у 45.160 СМС порука.

Победничка песма „Рамонда” је много ближа евровизијским стандардима, јер после бриљантне баладе Жељка Јоксимовића „Лане моје” тешко да би било какав покушај етно-копије, а Бресквичина је далеко блеђа, успела да очара жири и евровизијско гласачко тело. Балада „Рамонда” јесте успављујућа, али је Теја Дора, која је написала текст и компоновала музику, кантауторка школована на колеџу Беркли, најпрестижнијем светском музичком универзитету, те има осећај за модерне продукцијске трендове који кокетирају са локалпатриотизмом. То балада о цвету рамонда и те како јесте. Уз позив на мир у свету, Теја Дора је показала и осећај за геополитику, што је само може подићи на лествици евровизијских музичких форензичара.

Тако смо, уместо рафалних обрачуна по таблоидима и мрежама, које се претворило у врхунско национално питање, само се чека да САНУ изда саопштење, заправо добили две победнице. Теја Дора има одличне шансе на ћудљивом „Евросонгу”, а о томе понешто зна једина српска победница Марија Шерифовић, која није скривала да фанатично навија управо за „Рамонду”. На другој страни плоче, „Гнездо орлово” ће постати велики свадбарски, вашарски, клупски и стадионски хит о косовском миту, кога, узгред, у тексту нигде нема, али се наслућује кроз квазифилозофске трактате о скривеној метафизичкој симболици о повратку на Косово. Фама је проширена, лавина је покренута, па ће Бресквица свеједно бити овенчана што славом, што еврима којима ће је китити.

Да ће се наћи подоста оних који ће у начину бирања песме за Евровизију тражити и политичке марифетлуке, нема никакве сумње. Још ако се у то убаце трачеви политичке чаршије о мешању домаћих и страних служби, јер Удба се увек подразумева, па и када се пева, добијамо врхунски паланачки микс, уз нарицање и псовање. Наиме, половину бодова даје жири, а другу половину гледаоци, те материјала за приче о подвалама, прекрајању воље народа, тј. публике, има напретек. Тако извесна Сајси Ем-Си, чланица жирија, Бресквици није дала ниједан поен, што је схваћено као врхунац завере да се „Гнездо орлово” уклони са „Евросонга” и смести у косовски циклус. По ком критеријуму се поменута дама Сајси Ем-Си нашла у жирију заиста појма немам, јер сам преслушао неколико њених песама које се углавом своде на часове анатомије доњег дела мушких екстремитета.

Но, ако неко има право да заиста буде љут, како на жири тако и на публику, јесте скромни момак Душан Куртић са хитом „Због тебе живим”, склопљеног по принципу мало Горана Бреговића, мало Џеја Рамадановског, мало Рикија Мартина. Одмах је постала хит, али не због утицаја бројних есејиста о такозваним националним наративима генерације зед, који су процветали на „Рамонди” и „Гнезду орловом”, већ због Душановог одличног гласа и осећаја за мелодију и ритам.

Тек ће тај момак постати звезда, али не овога пута. Наиван, бавио се љубављу, која је данас јефтина роба. Душане, баци се на друштвенополитички активизам, тамо се прави каријера и склапају дилови.

Прошао је и 9. март 2024. године. Осим великих демонстрација против Слободана Милошевића пре 33 године, истога дана у Сарајеву одржана је последња „Југовизија”, у којој су учествовале све републике бивше СФРЈ, плус две аутономне покрајине. Песме лаких нота остале су заувек у сенци крупних политичких догађаја. Ко ће се сетити да је гласање републичких и покрајинских жирија било тако жестоко, као да је већ почео грађански рат. И било је тако. „Југовизија” у Сарајеву одржана је исте вечери када су тенкови ЈНА изашли на улице у Београду. Победила је Беби Дол са песмом „Бразил”, тако што је пресудио жири ТВ Црне Горе, у доба када су Мило Ђукановић, Момир Булатовић и Светозар Маровић били млади, лијепи, паметни и јединствени.

Водитељ шоу-програма у Сарајеву био је Сенад Хаџифејзовић, коме се резултати нису нарочито допали, па је позвао Беби Дол да отпева победничку композицију – ако баш хоће. Одјавна шпица је одјавила Југославију, а Хаџифејзовић је од социјалистичко-самоуправног најмлађег уредника Дневника Телевизије Сарајево, наредних година унапређен у медијског могула и идеолога грађанске Босне у бошњачком руху. Беби Дол је доживела потпуни фијаско на „Песми Евровизије” и много година касније постала је неуспешна ријалити звезда.

Како је једном рекла Слађана Милошевић, да је 1984. године песма коју је извела са Дадом Топићем победила на „Евровизији”, Југославија се вероватно не би распала. Била је то чудесна балада „Принцеза”. Али на „Југовизији” је била тек шеста, захваљујући републичким закулисним играма по националном кључу.

Земља која није желела такву песму није имала друге могућности него да се распадне. Југославија је бачена на отпад историје, а „Принцеза” је остала балкански евергрин.