Никоме не смета професор Раденовић

Пристрасно, уз замену теза, сагледана је конститутивна седница Народне скупштине Републике Србије у тексту „Коме смета професор Стојан Раденовић” („Политика”, 21. фебруар 2024) од стране уваженог професора Владимира Вулетића, чија размишљања увек са задовољством читам. Уколико усвојимо аксиом да су потпуне и тачне информације предуслов за почетак демократских процеса и оздрављења нашег (болесног) друштва, онда као пасивни учесник немилих догађаја у Народној скупштини износим своје виђење проблема:

Прво, нетачно је да се понашање посланика опозиције „спрам професора Раденовића” може сврстати у „кршење елементарних правила пристојности и заштита угледа појединаца”. У целом том игроказу, у коме је организовано и припремљено учествовала и позиција, професор Раденовић није био у фокусу збивања и интересовања. Једноставно, то би било замагљивање правих разлога наших проблема – оправдана сумња опозиције да су протекли избори боловали од бројних и озбиљних „дечјих болести” демократије. Међутим, колико се овај проблем не схвата, или не жели да се схвати од стране владајуће партије, види се у саопштењу Министарства правде, као одговор на недавне предлоге „Прогласа”: „Ако се у одговарајућем поступку докаже да је систематски и организовано вршен упис великог броја бирача који је од утицаја на изборни резултат, надлежни органи ће санкционисати такво понашање у складу са законом.”

Негативна појава се мора санкционисати без обзира на број неправилно уписаних бирача и без обзира на то да ли је то утицало на изборне резултате. То је онда правна држава која кажњава и „крадуцкање“”, односно кажњавају се носиоци штетне и разарајуће друштвене појаве без обзира на њен обим и домете.

Друго, фундаментална енергија и утицај научника извире из њиховог примарног циља, рада и резултата рада. То је капитал које је лако оплодити и материјализовати у позитивном смислу, и то професору Раденовићу нико није оспорио током седнице. Међутим, професор није ушао у скупштину као истраживач (хомо инвестигатор) или стваралац (хомо креатор), већ као политичар (хомо политикус) или, како је Аристотел говорио, као политичко биће (зоон политикон). Његове последње изјаве, које су нетачне и увредљиве, јасно говоре да из њега говори СНС политичар, а не научник на чему инсистира професор Вулетић. Цитирам: „То јесу људи којима је потребна помоћ. Мржњом и агресијом настављају да штете само себи, али је посебно ружно и трагично што покушавају да наштете и сопственој држави. То је највећа срамота.” Или, „...зато су и сели у своје нове канцеларије и пријавили се за парице у скупштини”. Зато је замена теза став професора Вулетића да се ја, као „професор универзитета који је посланик опозиције” извиним „цењеном професору” Раденовићу. Мирно сам седео у својој посланичкој клупи и ниједну реч нисам изговорио, док професор Раденовић таргетује неистомишљенике те сматра да ми је „потребна помоћ” и „да сам се пријавио за парице”. Не спорим да професор има респектабилне интелектуалне и моралне залихе, али његови политички ставови су крајње проблематични, некритички и идолопоклонички, нпр: „Тајна Вучићевог успеха је визија.” Подсећам професора да се у Србији идеја о натчовеку који решава све проблеме илити вођи који има визију, по правилу, погубно завршавало по народ.

Залажем се за друштво које не признаје безакоње и не познаје месијанску идеологију проблематичне праксе, али зато има функционалне институције, као и европске духовне и цивилизацијске вредности које обликују људско достојанство.

Треће, конститутивна седница скупштине је, за мене, била поражавајуће искуство и поред спознаје да смо скуп бескрајно различитих појединаца у времену када смо, на глобалном нивоу, уништили (утопијску) идеју о заједничком раду за добробит свих. Радило се о делимично успешном покушају да се оправдани дух побуне са маргина друштва преведе у скупштину. Разумем кумулативно дејство траума, да је свака морална „револуција” увек и деструктивна, али развојна друштва напредују само кроз креативну расправу и полемику. Сматрам да нико није био на висини задатка и очекивања наших гласача, али увек главну одговорност носе они који у рукама имају „и погачу и нож”. Лично се извињавам грађанима због своје немоћи да било шта променим. Па зашто сам у скупштини?

Ентузијастично верујемо да је једино знање стечено кроз одлично образовање, кроз континуирану едукацију и кроз плодотворан рад последња нит за коју се може ухватити ово уморно, сатрвено и дубоко подељено друштво. Уколико се ауторитету знања дода и ауторитет морала, онда смо на добром путу. Уколико у то уградимо и став да је политичка активност „брига о јавном добру”, онда смо на правом путу. Према томе, политички ангажман не схватам као процес афирмације, самопотврђивања и самодоказивања у времену мог биолошког краја, већ као, помало, романтичан покушај да нешто променим у здравственом систему Србије. Зато и планирам један дан у недељи (петак) за разговор са запосленима у здравственом систему Србије (од спремачице до професора), са искреном жељом да, пре свега, чујем њихово виђење проблема и могућих решења. Како је неко лепо рекао: „Свако од нас има потенцијал губитника и победника, и у интеракцији са другим особама, ми те потенцијале ојачавамо или умањујемо.”

Не прихватам флоскулу „Каква Србија, таква и скупштина”. Народна скупштина може и мора да буде боља, где поданик постаје грађанин, где се афирмише делотворност аргумената и знања, где се негује култура дијалога, где су компетентност и поштење услов за почетак правих демократских процеса.

Четврто, професор Вулетић износи у свом тексту и један, у најмању руку, проблематичан став: „Нека демократска права и слободе се прећутно суспендују ако су угрожени витални интереси.” Током пандемије короне, која је неоспорно угрозила виталне интересе наше земље, практично је суспендован Закон о здравственој заштити становништва од заразних болести усвојен у Народној скупштини 2016. године. Конкретно, није примењен ниједан члан закона који се односи на пандемију, а што је резултирало огромним, стручно неприхватљивим вишком смртности од преко 61.800 људи до априла 2023. године (трећи смо у свету после Бугарске и Литваније). Увођењем ванредног стања, а не ванредне ситуације, како закон налаже, омогућене су нетранспарентне набавке и потрошња више стотине милиона евра: три ковид болнице које сада зврје празне, изградња фабрике „Синофарм” вакцина, која не ради, купљено је непотребно велики број респиратора, „производња” „Спутњик” вакцине са симболичним учешћем у вакцинацији становништва, куповина лекова без клиничких доказа о ефикасности.

И да закључим, никоме не „смета професор Раденовић”, то је измишљени проблем да би се опозиција приказала у ружном светлу и прави проблеми маргинализовали. Искрено му желим све благодети овог света и живота, уз колегијалну, искрену и цивилизовану сарадњу са политичким неистомишљеницима.

Народни посланик испред „Србије центар” (Срце)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa