Медијско суђење

Не знам, можда сам досадан, али бити досадан у жељи да се поступак пред судом спроведе у складу са законом и без спољних притисака је ваљда нешто што је пожељно. Бар се надам да је тако, а и тако су ме учили на Правном факултету. Не би ме ваљда толика узорна правничка имена, на чија се дела и правничке мисли толико позивамо и цитирамо их, обмањивала док су ми држала предавања из предмета које су предавали. Дубоко у себи се носим мишљу да судије нису поткупљиве, да су независне, да су самосталне, да нико на њих не сме да врши утицај. Верујем у самосталност тужилаштва. Ипак, пракса ме толико пута доведе до озбиљне сумње да све оно што се на факултету учи, да сва та начела која Устав гарантује и која процесни закони прописују, не вреде пола луле дувана. У савременом свету стиче се утисак да се пресуде доносе у медијима и да како ти новинари и уредници пресуде, то ти је амин. Судија се доведе до зида када нема где даље, јер у случају да пресуди другачије од замисли одређене лоби медијске групације, проћи ће кроз медијског топлог зеца и биће најбруталније дискредитован.

Недавно су ме медији обавестили када је наставак главног претреса у једном медијски познатом предмету. Без обзира на чињеницу да све до данас, а од медијске објаве датума наставка главног претреса прошло је готово недељу дана, нисам добио званичан судски позив за претрес, датум су медији већ одредили. Да све буде зачињено потпуним циркусом, медији су објавили и шта ће на том претресу тражити тужилаштво. Бићу отворен, ради се о предмету „Јовањица”, у ком прво вам све објаве Н1 и НОВА С, па тек онда одбрана сазна шта ће бити на суђењу. Рецимо, недељу дана пре него што смо уопште обавештени да је подигнута оптужница, телевизија Н1 је направила читаву емисију на основу те исте оптужнице. Како је то могуће? Како је могуће да све до данас нико не реагује? Где је ту Министарство правде? Где је Високи савет судства? Где је Високи савет тужилаштва? Опростите, али чему фарса од поступка, када поједини медији унапред вам све саопште? Они вам диктирају ток поступка, они одређују шта сме, а шта не сме да се изводи од доказа, они унапред пресуде да си крив и остало је још само да у ту пресуду унесу колико година робије ће окривљени добити. Чик нека судија се усуди да донесе другачију одлуку.

Враћам се на почетак текста. Све је лепо што се на факултету научи. Суштина је да у пракси то ништа не важи. Односно, важи само до оне границе докле то одређеним моћним структурама одговара. Медијско пресуђивање све више узима примат. Када му се супротставиш, преживиш пакао. И тако укруг. Не заносите се да ће то икада престати.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa