Нисам месија, ал’ се спремам

У сцени у филму „Монтевидео, Бог те видео” начелник полиције Коматина (Сергеј Трифуновић) бесно ослобађа из затвора фудбалере који су претукли Рада Пашића, сина Николе Пашића. Начелник Коматина би их радо задржао у апсу док се не опамете, али и сам заљубљеник у фудбал, не може да дозволи да му цела репрезентација буде иза решетака уместо на терену.

И док фудбалери излазе на слободу, у затвору остаје њихов „саборац”, пијанац и анархиста (Бојан Жировић) који довикује полицији да он није тукао Пашића млађег. „Ал’ се спрема.” Коматина наређује чуварима да га више никад не хапсе, јер је досадио својим изгредима од којих никоме не прети никаква опасност, а камоли држави.

Ово – „Нисам (тукао), ал’ се спремам” дуго се одржало у српској политици. Сигурно га је било још у предратној, Пашићевој Србији, о чему нас кроз уметничку фикцију подсећа „Монтевидео”, а колико га је тек данас. И увек је иза те пароле јалова претња, што политичких кукавица, што губитника чији је бес једнако велики колико и њихова неспособност да било шта ураде. Најболније за ове маргиналце је када поверују гласовима око себе да су баш они – тај кога смо чекали, скоро па Месија.

Професор Владета Јанковић, ветеран српске политике, а недавно и сам један у дугом низу гаме-цхангера, издао је упутство опозиционарима како да се окористе о случај певача Милана Топаловића – Топалка. „Мене одушевљава случај овог певача Топаловића. Њему је пукао филм и то је оно што опозиција мора да искористи”, каже Јанковић, несуђени градоначелник Београда, а баш „се спремао”.

Углађени и цинични професор сигурно приватно презире Топалка и његов свет народњака и ријалитија, али јавно то никада неће рећи. Он ће се само придружити слављењу Топаловића као звезде револта, ударне песница побуне, човека који треба да поведе у промене. Откако је побеснео што су исекли његов наступ у „Шареници”, па још када је дао пар интервјуа опозиционим телевизијама, бесан на Вучића, а уствари љут што су му пресушиле тезге по Србији, усијале су се опозиционе кадровске комисије. Њихова одлука је јасна – Топалка за председника!

У борбеном стилу вратила се на сцену, по ко зна који пут, Аида Ћоровић, политичарка некада из Демократске странке, некада из Покрета слободних грађана, али увек премазана заштитним слојем мировњачког и НГО активизма.

У најновијем камбеку у политички живот, оптужила је Вучића и његову саветницу Сузану Васиљевић да су хтели да је „ућуткају” тако што су јој понудили запослење када је пролазила кроз тежак период. Сузана Васиљевић може да прича до сутра да је, као познаница, имала само људску намеру да јој помогне у невољи. Ваљда је свима јасно да је заједно с Вучићем имала паклену идеју да коначно ућуткају једну Аиду Ћоровић, ту темпирану бомбу која још није срушила Вучићев режим, „ал’ се спрема”.

Некако су пре пар година издржали и удар Бојана Босиљчића, новинара и уредника „страног програма из културе РТС-а” (да ли у РТС-у уопште знају да имају овај програм?) када је у „Данасу” објавио да „одбија да буде топовско месо режима”. Ваљда је требало да подсећа на „Оптужујем” Емила Золе, и ово Босиљчићево писмо у којем одбија да савије кичму било је комична претенциозна порука да се „спрема”, мада нико то од њега није тражио.

Хтела не хтела, вођа отпора Вучићевој владавини замало је постала и певачица Сека Алексић, јер је својом подршком опозиционим протестима била виђена као лидер за којим се толико дуго трага. Популарна, омиљена, стручна у свом послу, неукаљана политиком, била је фото-робот вође отпора коју је опозициона твитер заједница (ма шта то било) одмах лансирала за свог предводника.

У своје време био је то и Сергеј Трифуновић, дрчан, енергичан, зна и да опсује. Баш таквог су га многи видели као спасоносно решење за лидера коначног обрачуна са Вучићем. Све док се и та регрутација није завршила обостраним разочарањем, повлачењем глумца из политике и наглим хлађењем некада одушевљене масе његових следбеника.

Постојао је и Срђан Шкоро, уредник у „Вечерњим новостима”, кога су избацили с посла због неке изјаве на РТС-у где је поткачио Вучића. И њега су лансирали у орбиту нових лидера као жртву режима, а он је то прихватио, добијао је сате и сате на опозиционим телевизијама и на уличним протестима да поручи народу шта има. Некада у руководству Покрета слободних грађана, данас је у коалицији са бившим радикалима и изводи перформансе испред Вучићеве канцеларије.

Јелена Карлеуша је била омиљена онда када је подржала Параду поноса, нарочито када је на протестима опозиције дигла глас против „цензуре и терора”, онда када је била на страни Чедомира Јовановића и ЛДП-а. Свако од лицемера који је тада уживао у Карлеушином оштром опозиционом језику и пристајао да им она буде вођа никада не би отишао на њен концерт. Зато су данас коначно искрени када јој на друштвеним мрежама прете и вређају је, јер подржава Вучића.

Колико год да је тужна ова потера за спасиоцем, она је само једна покварена и прљава игра. Маса која је фрустрирана политичким неуспесима из године у годину, чезне за духом из боце који ће преко ноћи и без икаквог труда да јој донесе плен. Небитно да ли је то анонимус кога ће да убеде да је изабран, или је звезда из света који им се гади, али је наш пошто добро удара по власти. Као што све почне одушевљеним клицањем – XY за председника, увек се заврши депресијом, па до нове занимације са неким новим Топалком, Аидом Ћоровић или Секом Алексић.

Не постоји дух из боце, ни месија, ни „свеже лице” које ће да донесе обрт. Осим ако верујете у бајке, и да оне што се „спремају” неко схвата озбиљно.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa