Шок за „Тикток”

Александар Апостоловски

Приметио сам да ме мој мобилни телефон већ дуже време шпијунира, преко свог оперативца „Гугла”. Кад год поменем неки аутомобил, сутрадан ме његов произвођач засипа огласима, као да сам долетео из пустиње са врећама петродолара. Ако уђем у шопинг-мол, данима после тога немам мира. Сви брендови овог света шаљу ми понуде, а снижења се подразумевају. Једно од решења је да набавим неки музејски примерак мобилног телефона, ваљда се највише тражи нека „нокија” из информатичке праисторије. Стара је двадесетак година. Али ако изгуглам како се зове та справица, „нокија” ће ми одмах закуцати на информатичка врата, са власником „Мајкрософтом”, који је купио још 2013. Зар да браћа Финци управљају највећом ај-ти компанијом света? Неће моћи, рођаци.

Директор ФБИ Christopher Wray, дакле, није открио топлу воду, када је на сведочењу у Конгресу пре неколико дана рекао да „Тикток” представља опасност по америчку националну безбедност и да би могао бити забрањен ако се компанија „Бајт денс” власнички не одвоји од његовог пословања. Узбуна у Америци, гле чуда, у изборној години, подигнута је на највиши степен, јер је власник поменуте апликације кинеска компанија, па је шеф америчке тајне службе предложио хитно одвајање „Тиктока” од кинеске владе, сумњичећи званични Пекинг да поседује све информације прикупљене на овој мрежи. Заступнички дом америчког Конгреса одмах је усвојио законски предлог који би могао довести до забране коришћења друштвене мреже „Тикток” у Америци.

Како ова друштвена мрежа има 170 милиона корисника у САД, ето гунгуле. И републикански и демократски заступници су забринути да би кинеска влада преко „Тиктока” могла да прикупља податке корисника, да их шпијунира или политички утиче на кориснике. Одакле им је тако нешто пало на памет и просветлило их, као када је Њутна треснула јабука у главу? Није тешко одгонетнути овај шок за „Тикток”. Зато што све апликације усисавају личне податке корисника и негде их складиште. Кина је, рецимо, подигла велики информатички зид и кад крочите на њено тло, можете да одморите душу од „Твитера”, „Фејсбука”, „Гугла”, да не набрајам даље, уз могућност дозволе да активирате извесну илегалну апликацију која је, опет, под контролом кинеских државних органа, па ће се лако открити шта сте типкали у слободно време.

Американци су се вероватно сетили средине маја 2011, када је Ерик Шмит дошао на чело „Гугла” и одмах посетио Џулијана Асанжа, који се тада налазио у кућном притвору, у руралном делу Норфока, удаљеном три сата вожње од Лондона. Чак су и за Асанжа момци из Силицијумске долине били добро скривени под дечачким дуксевима са капуљачама. Шмит је отворио очи Асанжу, дошавши заједно са Џаредом Коеном, директором „Гугл идеја”, сектором који би се могао описати као труст мозгова. У својој књизи „Кад је ’Гугл’ срео Викиликс”, Асанж је и сам био изненађен Коеновом биографијом. Пре доласка у „Гугл” 2010, радио је у Стејт департменту током владавине две америчке администрације, а доведен је на двор из света тинктенк организација и института за креирање политика.

Коен је био виши саветник државним секретаркама Кондолизи Рајс и Хилари Клинтон, задужен да све новине из Силицијумске долине уводи у политичке кругове и претвара их у прелепе реторичке заврзламе. Онда се Асанж бацио на истраживање, па му је синуло да је на личној страници Коена, као члана особља Савета за спољне послове, писало да су његове стручне области „тероризам, радикализација, утицај технологија за повезивање на државништво 21. века и Иран”. То су били јавни подаци, само их је требало увезати и мућнути главом, јер су Шмит и Коен пре посете Асанжу написали текст за „Форен аверс”, лист Савета за спољне односе, где су нахвалили потенцијал технологија Силицијумске долине као инструмент спољне политике САД.

Мање од два месеца након објављивања тог текста, у фебруару 2011, египатски председник Хосни Мубарак је збачен с власти. И сама Хилари Клинтон је египатску револуцију представила као тријумф америчких технолошких корпорација, а касније и Стејт департмента. Шмит и Коен су тако обележили своју територију утицаја, као творци „Империје ума”, па су чланак желели да преточе у књигу, због које су започели разговоре са познатим именима глобалне технологије и глобалне моћи. Зато су дошли код Асанжа. На основу разговора са њим, Шмит и Коен су објавили књигу „Ново дигитално доба”, док је Асанж на основу снимљеног разговора објавио своју књигу „Кад је ’Гугл’ срео Викиликс”. Укратко, по оцени Асанжа, Шмит и Коен нису били само ’Гуглови’ изасланици већ много више од тога. Били су глас спољнополитичког естаблишмента САД.

Какве везе ове две књиге имају везе са покушајем владе САД да угаси „Тикток” или да ова апликација под хитно промени кинеског власника? Наравно да су Кинези схватили да се истински рат не води на земљи или на Пацифику, већ у дигиталној сфери такозваних „тра-ла-ла” друштвених мрежа. Ни Руси нису седели скрштених руку и тешили се вотком, већ су створили Телеграм. С тим што су Кинези, стварајући „Тикток”, као и увек били загледани у будућност, освајајући генерацију зед, као конкуренцији „Инстаграму”, чији је власник Марк Закенберг, творац „Фејсбука”. Прича се да је Марк близак Пентагону.

Да ли ће америчка влада успети да угаси „Тикток”? Кинеска компанија „Бајт денс”, одмах је покренула масовно лобирање како би се спречило доношење закона уз аргумент да би он прекршио Први амандман о слободи говора и тако нанео штету за 170 милиона корисника у Америци, уз појашњење да би то нанело штету хиљадама малих компанија које су у пословању ослоњене на „Тикток”.

Већ се чују први гласови отпора. Зар да тиктокерке и тиктокери, што је постало очигледно уносно занимање, остану без пратилаца? Зар су џабе кречили? Једна од њих је славна манекенка Емили Ратајовски, која има 2,7 милиона пратилаца. Иако доминирају њене објаве у купаћим костимима, лепа Емили је ударила контру Вашингтону и објавила да „Тикток” скупља податке на исти начин као и америчке компаније „Мета” или „Епл”.

Да заврзлама постане још већа, потрудио се и тим америчког председника Џоа Бајдена. Ни Џо није остао имун на утицај „Тиктока” и недавно је почео да га користи за своју председничку кампању. Ако Конгрес усвоји предлог закона о забрани, Бајден је рекао да ће га потписати. До тада ће објављивати тиктокове.

Али чак и да дође до контрацензуре у Америци, или крене савезничко гашење „Тиктока”, како контролисати своје мобилне телефоне? У нешто морате да гледате. Пријатељ ми се жали да апарат најновије генерације сам прави своје видео клипове, не питајући га за ауторство. Вероватно контролише историјат телефонских разговора мога пријатеља, поруке које прима и шаље, његова претходна видеа и претраживања. Телефон је постао његов лични Фројд. Ушао је у сферу његовог подсвесног и преузео му је како телефон, тако и живот.

Ако мислите да фантазирам, цитираћу садашњег директора „Гугла” и „Алфабета” Сундара Пичаија. Човек ноћима не спава због вештачке интелигенције. Сматра је најважнијом ствари коју је човек смислио, важнијом и од ватре и од струје. За њену контролу он предлаже међународне споразуме попут оних за контролу нуклеарног оружја. Очигледно је паметан тип.

Шта ако, којим случајем, телефон који има мој пријатељ, поседује неко од лидера нуклеарних сила? И док он спава, телефон се сам активира, назове начелника генералштаба и нареди му: покрени ваздушне снаге, треба ми добар пост!