Ко профитира од уметности

Као све велике манифестације, и сваки нови Октобарски салон се изнова осмишљава и гради. У хијерархији ове и сличних манифестација високо је рангирана позиција (и одговорност) уметничког директора чије ауторство и критичарски рукопис дају основни тон избору. Пети међународни Октобарски салон је, у контексту актуелних друштвених и политичких збивања, свакако једно од најкотроверзнијих издања овог Салона. Може се рећи, само неко ко је Овде и Тамо – довољно близу и довољно далеко (од Балкана), неко ко у пракси познаје различите стране истине, ослобођен сентимента – могао је да реализује овакав Салон пун дигресија.

Наиме, нагласак Бојане Пејић, уметничке директорке 49. октобарског салона, да је реч о раду без поруке личи на малу мимикријску игру јер мото/упитник: „Да ли нам је потребна уметност да нам каже оно што не желимо да знамо?” доследно је примењен у концептуалном конституисању ове манифестације. Ова историчарка уметности и критичарка формирала се седамдесетих година у Студентском културном центру у Београду, а афинитет за Нову уметничку праксу и друштвено ангажовану уметност развија у богатом кустоском раду и референтним позицијама на међународној сцени (од 1991. живи у Берлину). Очито, овогодишњи Октобарски салон у извесном смислу наставља линију континуитета са значајним проблемским пројектима Бојане Пејић као што су „Уметност и култура у посткомунистичкој Европи” или „Тело у комунизму”. Теза: Мене не интересују интенције уметника, ја ћу тај рад да читам као визуелни знак који производи ефекте у одређеној средини, непосредно илуструје стратегију ове критичарке на фокусирање контекстуалне уметничке праксе. Наиме, поред афинитета за политички ангажоване радове и мапирање њихових уметничких и теоријских позиција, у овом пројекту је наглашена и родно-полна поларизација. Тако, већ сам наслов 49. октобарског салона „Уметник-грађанин /Уметница-грађанка”, базиран на старој феминистичкој пракси, личи на горку пилулу која се тешко гута; као процес освешћења (путем указивања на старе неправде) знатно је утицао на избор радова и демистификацију позиције жене и/или уметнице у цивилном друштву Истока и Запада и доминантном свету мушкараца.

У том контексту проблематизују се различити феномени који се, по природи ствари, највећим делом односе на развијене форме испољавања друштвене патологије. Поднаслов овогодишњег Салона „Контекстуалне уметничке праксе” лоцира његово проблемско чвориште, иницирајући питање рецепције појма контекст, актуелног у уметничкој пракси, а пре свега, он се односи на одређени социјални контекст идруштвени активизам уметничког дела. Издвајајући примере уметника/ца и/или интелектуалаца/ки који се критички и политички позиционирају према датој реалности, датом друштвеном контексту и његовој деконструкцији, Бојана Пејић иницира комплекс питања – од појма аутономије уметности, етичког и естетичког до границе између уметничког рада и друштвеног активизма.

Премошћујући временску дистанцу између контекстуалне уметничке праксе, њене историје и рецентних струја, ова критичарка укључује у свој избор историзоване примере концептуалне уметности из 70-их година 20. века, доказујући да је институционална критика Раше Тодосијевића (Ко профитира од уметности?), Далибора Мартинеса, Зорана Поповића или Илије Шошкића сачувала своју виталност.

На Октобарском салону излаже 72 уметника и осам уметничких група, а радови захватају период од око четири деценије, што је ипак мало необично за изложбу која фокусира рецентну сцену. Да би се проблематизовали одређени феномени, Салонје постављен у седам градских простора, а реализовано је и неколико билборда у граду. По угледу на бијенала у Атини, Солуну или Истанбулу, са којима се умрежава Октобарски салон, организоване су и бројне трибине, радионице, сусрети, а група „Споменик” реализује свој рад у процесу.

Ван сваке сумње, доминира централна поставка у Музеју 25. мај на којој су, поред мале историје концептуалне уметности, представљени радови јасне феминистичке оријентације; међу њима издвајамо: видео рад из 1997. уметничке звезде Пипилоти Рист, „Женску кућу”, рад у процесу (1998-2008) Сање Ивековић који себави насиљем у породици, и фотографије Франк Тила и Горанке Матић. Мада се наглашава да на овом Салону не треба очекивати индивидуалне митологије, унутрашње светове и уметничке поетике, радови поменутих уметника, и не само њихови, доказују да и кад је уметник активни учесник у јавној сфери и чинилац њеног конструисања, социјални и етички аспект не мора да угрози естетички.

Трауматичне тачке нашег времена тематизоване као сексуални рад представљене су у видео радовима у галерији Културног центра, а у Артгету фотографије и видео радови баве се правима сексуалних мањина. У Кући легата се елаборира политика колективног памћења, заборава, националне идеологије и религије (Живко Грозданић, Милица Томић, Марта Попивода); Даринка Поп-Митић је лауреаткиња Октобарског салона за инсталацију „Пејзажи” на којој је сликарски чин тек пут за дијалог о скорашњим историјским збивањима на овим просторима. Други награђени рад на Салону је видео Катје Сандер „Шта је капитализам”; капитализам је поред глобализације, сиромаштва и емиграције једна од тематских целина у Јавном купатилу у Душановој. „Победа над пучем”, ауторски пројекат групе „Что делать?” из Петрограда, представљене у галерији „Контекст”, трећи је награђени рад на Салону, а духовитим рециклирањем друштвене ситуације препознају се заједничке неуралгичне тачке земаља у транзицији.

Видео радови и инсталације, фотографије и документа су медији који формирајудруштвени, политички и културни оквир овогодишњег Октобарског салона.Незапосленост, приватизација, избеглиштво, бескућништво, сексуални рад, емиграција, права мањина, јавно-приватно, насиље у породици, тек су некаконкретна питања која тангирају трауматична искуства нашег времена и локалне средине.

Идеја Бојане Пејић, уметничке директорке, и њених асистенткиња Иване Марјановићи Виде Кнежевић да ће овим избором еманциповати критичко јавно мњење–публику, нажалост врло је дискутабилна. Највероватније политички контекст, јалове историјске расправе и сам живот умориле су овај народ и његов Глас померили са превртљивог политичког на реални приватни живот. Ево, била је недеља, сунчан дан у 15 сати после подне, није било публике на Октобарском салону, а Кнез-Михаилова пуна шетача, испред мегамаркета није се могло наћи место за паркирање…