Санкционисан као вакцинисан

Да ли сте уопште приметили или сте већ заборавили да су Јелена Баштинац, Бранислав Окука и Сребренка Голић фасовали америчке санкције? Вест је била медијски актуелна мање од три дана, а онда је са дневног реда све потиснуо Путинов изборни тријумф. Али не зато што Срби воле да бистре светску политику уместо своју локалну, него зато што им судбина у великој мери зависи од исхода двобоја Русија–Америка.

Путин је тријумфовао са скоро 88 одсто гласова, упркос економским санкцијама, упркос спољном подривању јединства Руске Федерације, упркос рату у Украјини против колективног Запада... На другој страни, не само Американци него и европски вазали стрепе од изборног судара Бајдена и Трампа, од развоја ситуације у Гази и муслиманске солидарности арапских нафташа, од кризе немачке економије, од Зеленског који тражи милијарде да не би капитулирао. Када неком крене низбрдо, тешко је зауставити клизање наниже, али важи и обрнуто. Да закон инерције не важи само у физици, показују глобална политичка превирања.

Наравно, империја опадајуће моћи настоји да се у повлачењу консолидује и утврди на границама НАТО. Доследно томе, неутрална Српска са Србијом, представља тамну мрљу, коју ваља хитно гумицом избрисати са војних карата, али проширење црне листе на троје „организатора” забрањене прославе рођендана републике делује неозбиљно. Почело је од персоналних санкција Додику, па потом и Жељки, Вишковићу и Стевандићу, што је изазвало недоумице које су конкретне последице. Али када су под којекакве забране уласка у БиХ и ЦГ, блокирања жиро рачуна и слично потпали и национални и патриотски научници, уметници, новинари, бити санкционисан постало је питање части, попут ордења за родољубље и домољубље. Како су сада, ево, персоналним санкцијама обухватили још шири круг, санкције нису ни казна ни почаст.

Број учесника на овогодишњој прослави забрањеног рођендана је практично био неограничен – од оних који су били на свечаној академији у спортској дворани „Борик” и оних на уличном дефилеу поред парка „Младен Стојановић”. У првом реду су фотографисани и највиши функционери Српске и Србије, па Порфирије, Кустурица, Бећковић, а ни Вучићу „није масло за рамазана” јер је послао честитку која је прочитана уз аплаузе. Чак и ако су циљали само на непосредне организаторе и извођаче, ни они нису малобројни – од сценаристе, режисера, конферансијеа, хора, оркестра, камермана, осветљивача, тонских мајстора, пиротехничара за ватромете широм Српске. Али ово троје не спадају међу њих. Омасовљење је довело до инфлације и девалвације санкција везаних за 9. јануар. Бивша једина суперсила верује да се и даље свако у БиХ смрзне од њихових казни, а санкцијама се Срби или поносе, или смеју, или не хају. Следеће ширење црне листе вероватно неће бити ни кратка агенцијска вест.

Зашто су се навадили баш на Дан републике, као да нису могли наћи ништа паметније? Пре свега, то је довољно широк оквир да упру прстом на кога год им се прохте. Ранији оквир масовних оптужби „кршио је Дејтон”, потрошен је. Затим, на једну недотупавну пресуду Уставног суда БиХ по апелацији Бошњака, Додик је одговорио референдумом и увео за протекторат незгодно убојиту демократску праксу непосредног изјашњавања народа ад хок. Даље, након 30 година упирања иностране управе да се Дан РС укине, рођенданско славље је постало више од тога. Постало је симбол мирнодопског колективног отпора иностраној управи, која је прекорачила дејтонске надлежности. Да није тако после тридесетог понављања, људи би се више бавили спајањем нерадних дана са викендима него прославом. Рођендани се славе деци, а не тридесетогодишњацима.

Најзад, ту је и онај главни разлог: Република Српска је проглашена 9. јануара, а сецесија БиХ тек 1. марта. Смета им што је Српска историјски старија од независне БиХ, а онда је то у бошњачкој апелацији наивно објашњено да је истог датума православни светац, што вређа муслимане. А они су се напрасно осетили увређени тек годинама након рата пошто су у међувремену званичници из Сарајеву долазили у Бањалуку да комшијски честитају слављеницима. Обогаћујући програм прославе Дана РС, организатори више нису могли све да сместе у један дан па се половина манифестација одвија дан уочи 8. Испада да је Српска учинила уступак и не слави баш 9. али не вреди.

Наравно, протекторима би било једноставније да читаву републику одједном ставе под санкције, али санкције се не уводе ентитетима, него државама, па би на тај начин индиректно потврдили дејтонску државност Српске. Могу и персоналне, али технички је тешко санкције увести за око милион људи појединачно, уз много труда трајало би годинама, а контраефекат би био сразмеран оном са санкцијама Русији. И Српска, као и Русија, изаћи ће ојачана. Духовити „Босанци” поздрављаће се са: „Јеси ли, богу хвала, санкционисан?!”, као за време короне: „Јеси ли, у здравље, вакцинисан!? Све у свему, персоналне санкције су невиђена глупост!”

Ми све покушавамо да проникнемо у неки дубљи смисао, рачунајући да, ако је већ Бајден због старости попустио, међу Ротшилдима и Рокфелерима, који као најамнике држе врхунске светске експерте за све и свашта, има неко ко је при чистој памети, па нагађамо да мора да постоји и неки рационалан, по нас и опак план. Међутим, по свему судећи – немају га. Мадлен Олбрајт је после пада Берлинског зида, на врхунцу доминације САД, у суманутом тријумфализму објашњавала америчку изузетност. „Ми са новим идејама крочимо испред свих осталих и док они схвате о чему се ради, ми смислимо нешто ново и опет им измакнемо за корак даље, предодређени да предводимо...” Лудовање државне секретарке био је знак климакса моћи, након кога следи опадање.

Иако три деценије раде против Српске, Србима придође да се у име неких ранијих времена, када је Америка била узор слободе и просперитета те помагала, постиде њиховог стида.

Ако су Бошњаци „добри Бошњани”, биће да су и Срби „добри Србљани” – све саме добрице у јединственој грађанској БиХ. Само их повремено посвађају велике силе или зли загранични суседи, па се по неколико година међусобно кољу. У паузама хватају нови залет на комшије.

Но, за безболно рађање мултиполарног света потребан је велики државник на обе стране ратоборне глобалне поделе. Зато су после Путиновог тријумфа све очи упрте у Трампа. Какав год био, бар је „о себи – при себи”, а показао је и изузетну  храброст, енергију, отпорност и упорност. Први мандат је морао да брани све четири године од моћне дубоке државе (медија, правосуђа, вашингтонске бирократије). Победу на изборима за други отели су му. А у предизборној кампањи за трећи напредује. Делује као човек који са Путином, коме се дивио и када је имао мање аргумената, може нешто озбиљно да промени. Што се пак тиче БиХ, према Тимоти Лесу, Трамп је спреман да мирним разлазом пресече босански Гордијев чвор, а ваљда ни Меланија није заборавила на ципеле које је добила на поклон из Српске пре него што је постала прва дама Америке. Чак и да победи Бајден, они који га придржавају мораће да рачунају да је Додик Путинов пријатељ. А санкционисани Додикови сарадници.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa