Освајачки поход НАТО пакта

Напад НАТО-а 1999. на Србију (СРЈ) парадигма је свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Стари континент, његов идентитет, на европску и глобалну архитектуру безбедности.

Бивши министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић каже да је агресија НАТО-а 1999. била злочин против мира јер је једна агресивна акција спроведена без одобрења СБ УН. За наш лист каже да је Србија била земља која је спречавала оружане групе албанске мањине да изврше сецесију КиМ и да се ми нисмо огрешили о међународно право ни о Повељу УН.

„САД и земље НАТО-а су искористиле да крену у акцију која је имала освајачки циљ да отргне интегрални део Србије – јужну покрајину – и да тамо инсталирају војну базу и да је кроз неколико година претворе у нову албанску државу. Нападна страна је покушавала да оправда зашто није било дозволе СБ УН и усвојено је неколико резолуција које су се односиле на догађаје на КиМ у којима је Србија неколико пута оштрије апострофирана, што није био случај са албанском страном. Термини су били јачи када је требало осуђивати Београд, а блажи када је реч о Приштини. После тога је изнудила признање такве једне творевине од преко 100 међународно признатих држава. Припадници националних мањина имају низ права, укључујући и право на територијалну аутономију, ако то матична држава дозволи, али не долази у обзир да она изађе из државе у којој се налази и да прогласи самосталност. Тог принципа се Запад уопште није држао и направио је тај други прекршај међународног права”, каже Јовановић. Додаје да је све што су радили био покушај да се накнадно оправда тај чин агресије, јер је учињено без формалне дозволе УН. Истиче да је дозвољен само акт самоодбране.

Покушавају да своју агресију оправдају тиме што је наводно наступила хуманитарна катастрофа и да је све што су урадили било да би је спречили.

„То је било све ’плитко’, јер је тадашњи заменик секретара САД Толбот јавно изјавио да разлог за агресију није била хуманитарна трагедија, него одбијање СР Југославије да призна нови светски поредак и да призна империјалну власт Америке. Озбиљан је прекршај што они уцењују Србију уласком у ЕУ тиме што траже да успостави нормализацију односа са КиМ. Све нове чланице ЕУ су ушле у заједницу под мање-више истим условима. Једино се од Србије тражи да изврши територијалну жртву и да уђе у ЕУ без КиМ, чак под теретом да призна једну територију која је добила независност кршењем међународног права”, каже Владислав Јовановић.

Агресијом 1999. на Југославију НАТО не носи само неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рата већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента и глобалних односа. Владислав Јовановић каже да су те земље изашле из земље комфора јер су се дефинисале као дефанзивни војни савез који је добио саветодавни статус.

„Актом против Југославије они су све то демантовали и дефинисали се као офанзивни војни савез који иде чак дотле да делује против Повеље УН. Они су актом против СР Југославије изгубили сваки политички и правни легитимитет. Не могу више да тврде да су дефанзивна војна организација и то су на крају и потврдили на самиту НАТО-а у Вашингтону, када су рекли да ће ова војна алијанса деловати свуда у свету да би се заштитили интереси тих њихових вредности – мира, демократије, људских права…”, истиче Јовановић.

Наш саговорник наводи да је тај акт против СРЈ истовремено био тачка од које почињу односи у свету на негативан начин, јер је то био први акт против Повеље УН, на основу које су друге земље могле касније да се позивају да раде нешто сличио.

„И од тада су НАТО и политички Запад сматрали да имају одрешене руке и кренули су у серију офанзивних војних акција против низа земаља. Некада је то било директном употребом војне силе, а некад индиректно путем изазивања унутрашњих немира изазивања обојених револуција и обарања непослушних влада”, закључује Владислав Јовановић.