Како Казахстан чува идентитет и културу

Институција курултаја као врховног саветодавног тела постојала је још у старим монголским канатима (у преводу на словенске језике наилази се још и на назив хуралдај). Касим Жомарт Токајев, председник Казахстана, обновио је ову институцију током уставних реформи и успоставио национални консултативни орган којим и председава. Годишњи састанци, као централни догађаји повезани с Националним курултајем, значајни су и због тога што се на иницијативу шефа државе покрећу циљане дебате у вези с одређеним темама, које би онда требало да изнедре и нека начелна решења. Конкретизација тих решења одиграва се кроз усвајање стратегија и мера у законодавним телима, где опет следе полемике, амандмани, измене и допуне. Једна од оригиналности политичког система огледа се и у функционисању „државног савета” који се бави „стратешким темама”. Ове године на дневном реду нашло се и питање стратешке културе, а председник се упустио у расправу у вези с креирањем културних образаца и актуелних трендова. С једне стране, политичари или чак они који би требало да се баве развојем националне културе, свој рад често ограничавају на бесмислене манифестације. Токајев је упозорио да се због тога у иностранству о Казахстану говори као о „територији споменика”.

Да ли су споменици довољни да се развија култура једног народа? Може ли се то само инвестирањем у објекте, зграде? Колико историјском памћењу једног народа доприноси отварање (тематског) музеја ако се то не подупре финансирањем даљих истраживања и научних пројеката, издавачком делатношћу и организовањем скупова баш у вези с темом због које је музеј отворен? Било да је реч о темама из историје, књижевности или геологије. Да би се култура одржавала мора се стално радити, ту нема краја, неопходан је континуитет. А да би се осигурао континуитет, неопходни су људи. Улагање у људски капитал предуслов је развоја друштва. Политичарима је лакше да инсталирају споменик, по могућности баш пред изборе, по могућности што већи и што скупљи, те тако направе манифестацију која ће им помоћи у кампањи. Улагати у људе и развијати потенцијале који се тичу људског капитала далеко је захтевнији и сложенији посао, а резултати се могу очекивати не у оквиру кампање или изборног циклуса, већ у оквиру деценије. Ево разлога за постојање „државног савета”, тела које размишља о циљевима за наредне деценије. С друге стране, тренд деконструкције детектује се и у овом делу света, постмодернистички приступ доноси сумњу у „велике наративе” и захтеве за преиспитивање традиционалних образаца и вредности. Руше се концепти који оличавају идеале државности, што Токајева онеспокојава. Овакав приступ подстиче социјалну фрагментацију (у фази након тога фрагментација прераста у атомизацију) што се на политичком плану манифестује поларизацијом и сепарацијом. Може ли се у таквим условима сачувати стабилност? Каква је будућност централне Азије?

Токајев инсистира да „треба поштено и непристрасно сагледати своју историју и прихватити је онакву каква јесте. Наша историја треба да постане фактор консолидације нације. Уосталом, у суштини, све је то наша историја, пут који је прешао наш народ.” У том контексту је и заседање Националног курултаја одржао непосредно пред почетак Навруза, великог празника. Међутим, великог празника који нити има везе с државним (казахстанским), нити с религијским (сунитским или шире исламским) идентитетом. То је стари празник установљен по соларном календару иранских и туркијских народа, слави се на дан пролећне равнодневице, а њиме се најављује долазак „новог пролећа” или „нове године”. Комплексност идентитетских питања подвлачи се и на овакав начин од стране казахстанског председника. Исто као што се подвлачи да национални (народни) идентитет као темељ народотворности и државотворности није могуће одржати без културе. Стратешку културу, између осталог, није могуће очувати без укорењивања вредности и образаца који ће помоћи интеграцију супротстављену погубним трендовима фрагментације, поларизације и сепарације. Ваља поновити, то се не постиже постављањем споменика и кречењем зграда, него инвестирањем у људски капитал и развојем конкретних пројеката.

Дугачко обраћање председника Токајева било је посвећено ситуацији у Казахстану, мада би се могло мало прерадити и употребити и за илустрацију стања код нас. Без очувања традиционалних вредности и образаца нема ни оригиналне културе; без националне културе нема ни идентитета (свакако, важи и обрнуто), а без идентитета нема ни народа као категорије. Шта добијамо уколико нема народа? Сиву и сирову масу која може имати своју функцију на тржишту и за тржиште, појединце који ће куповати и продавати у зависности од понуде и тражње. Живот ће се сводити на то. Или се већ огромном броју људи само и своди на то. Без ширег смисла и другачије сврхе.

Виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду