Румунија између два војна блока

У НАТО-у, тачније у америчком Пентагону, решили су да граде нову војну базу у Европи. Налазиће се у Румунији, а реч је о комплексу који би требало да угости чак 10.000 западних војника, укључујући и њихове породице. Биће то, како се најављује, прави омањи град с болницама, школама, тржним центрима, спортским халама... Гостоваће овде и познати уметници, играће се бејзбол, свираће џез, точити виски... Прави амерички кутак у овом делу Европе под маском алијансе, сличан бази „Рамштајн” у Немачкој и многим другим широм континента, па и у Албанији.

Идеја, како видимо, није нова, али су међународне околности учиниле да постане много актуелнија од неких других. Барем на терену Румуније. Јер, како пишу медији, на планираном простору недалеко од црноморске луке Констанца већ постоји база „Михаил Когалничеану”, одакле у акцију полећу авиони западне војне алијансе. Уз додатних 2,7 милијарди евра све ће бити претворено у „државу у држави”, у којој ће њени становници живети по неким својим законима, различитим од оних које доноси румунска скупштина.

Рат који се већ дуже од две године води у непосредном суседству, у Украјини, као да је међу челницима Алијансе оснажио мишљење да Европа не може да функционише као јединствен континент, већ да мора коначно да буде подељена на оне који су послушни и друге, који су својеглави. Некадашња „гвоздена завеса” није се показала довољно ефикасном, као ни идеолошка подела на капитализам и социјализам. Прегазило их је време. Као да је једино решење у новом ратовању. Па ко победи.

Многи су предвиђали да би следеће европско бојиште могло да буде управо на овом делу континента. Превише је недореченог у вези са статусом Молдавије, стешњене на граници Румуније с Украјином, али и у вези с кључним приступом поморских снага НАТО-а Црном мору. Објективно, алијанса преко своје важне чланице Турске већ има приступ мору које запљускује јужне руске обале, али у Анкари често воле да неке ствари раде на своју руку и умеју да пречују „савете” из Брисела или да их протумаче на себи својствен начин. Уосталом, у томе и јесте лепота међународних односа.

Ток рата у Украјини указује на недвосмислену намеру Москве да, осим четири украјинске републике које је до сада делимично ставила под своју управу, сличну судбину намени и Одеској области, с истоименим градом, у којем живи више од милион становника и који важи за једну од најважнијих лука на Црном мору. „Руски талас” могао би да захвати већ прилично начето Придњестровље, па и целу Молдавију, и да доведе источног моћника на саму границу с Румунијом.

Али, осврнимо се на Немачку. Убрзани економски раст ове земље, инициран превасходно улагањима са стране САД, довео је до тога да се губитница Другог светског рата поново наметне као најмоћнија држава западног дела Европе. Али својеглави Немци захтевају више од тога. Решили су да воде политику која није увек у сагласности са жељама Вашингтона. „Поткресивање крила” у виду разарања гасовода „Северни ток”, којим су јефтини енергенти овамо стизали из Русије, било је јасан сигнал Берлину да су они ипак поражена страна и да се зна ко одлучује о њиховој судбини.

Дакле, војна база или окупација Румуније од стране САД? Подсетимо, житељима „Михаила Когалничеануа” неће судити судови у Букурешту, у тамошњим школама неће се учити румунски језик, за њих ће важити неки други прописи, а питање је и колико ће остало локално становништво имати слободу контакта с онима који настањују базу.

Како год било, у Москви су већ најавили да ће се овај део некада братске им социјалистичке републике наћи на списку примарних мета руског ракетног потенцијала. „Уколико Румуни тако желе, то је њихова ствар. Треба само имати у виду да самоубилачки клуб НАТО увлачи румунске грађане у авантуру која би могла кобно да се заврши по њих и по њихову децу”, изјавио је руски депутат Андреј Климов. „Не желим никога да плашим, једноставно, размишљајмо логично. Румунија од оваквог аранжмана неће имати никакву корист, а штета би могла да буде катастрофална”.

Објективно, Румунима би могло и да се посрећи, као што се догодило с некадашњом Западном Немачком, која је, по слому нацизма, потпала под директну јурисдикцију САД. Али то је било друго време, околности нису биле ни налик на данашње, а и победнице против Хитлера, уморне од ратовања, биле су далеко вољније да свет поделе у складу с ондашњим интересима и потребама. Да не спомињемо чињеницу да у то време нису постојале далекометне ракете које данас могу да гађају сваку тачку на планети.

Шта преостаје Румунима? У новој прерасподели светске моћи земље на граници два света потенцијално су прве жртве. Поготово ако њиховим житељима није омогућено да одлучују о сопственој судбини. А припадност било којем војним блоку у великој мери сужава ту могућност.