Изаћи из колективног

Када се определио да ново, стриктно хуманитарно поглавље своје каријере започне прикупљајући помоћ за најугроженије међу најугроженијима – 7.417 станара колективних центара – Владе Дивац је направио прави потез: избеглице и расељени добили су заштитно лице које огромна већина грађана воли.

Најдалекосежнији учинак акције "Можеш и ти" вероватно ће произаћи из велике популарности овог бившег кошаркаша. Кампања је већ створила утисак поверења у реалност проблема за чије решавање он тражи подршку. Само путем СМС-а, за свега неколико дана, прикупљено је више од сто хиљада евра.

Ипак, та сума није ни близу онога што је потребно, чак и када јој се придодају изванредне индивидуалне донације Дивчевих пријатеља. "Можеш и ти", прва акција Хуманитарне организације Дивац (ХОД), има за циљ "трајно збрињавање свих расељених и избеглих људи који живе у камповима широм Србије". При томе, породица Дивац има велико искуство у хуманитарном раду и већ је до сада била активна у више кризних подручја света.

Одлука ХОД-а да се усредсреди на трајно збрињавање избеглица у Србији имплицира амерички "приступ" проблему, где је породица Дивац и започела свој хуманитарни рад: држати се конкретног, с дефинисаним оквиром помоћи наспрам потреба. Овај, пак, конкретан проблем један је и од наших најсложенијих социјалних галиматијаса: за потпуно затварање колективних центара (КЦ) неће бити довољна најављена куповина сеоских имања, а може се у веома великом проценту показати и као неадекватно решење – осим ако не буде координисано низом пратећих мера за које је потребна подршка владе.

Такав акциони план, да би био успешан, морао би бити и дугорочан. Ово није један од оних послова гашења пожара. Колико је познато, ХОД је добио подршку Министарства за рад и социјалну политику, Комесаријата за избеглице Републике Србије и УНХЦР, у смислу да су обављене консултације и договорена сарадња.

С тим што сарадња може почети обезбеђивањем поуздане статистике. До данас је остао непотпун и произвољан социјални и медицински профил људи у колективним центрима. Добар профил је исто што и добар план и известан way out.

Међу овим становницима нема више онолико старијих људи као што је то некада било: последњих година такви су углавном груписани у неколико новоформираних геронтолошких центара, иако има и оних који нису пристали на такво решење. Преостали су најтежи случајеви, пре свих физички и ментално оболели људи, везани за кампове у близини градова, због лечења. Крњача (тренутно са више од 400 људи), још од првих ратних година, била је управо такав центар: овде собе деле деца и одрасли са посебним потребама, они "здрави", и тешки дијабетичари, и самохране мајке. Велики број људи пати од хроничне и нелечене депресије. Много је алкохоличара. Има и самаца, за које уопште нема идеја куда и како са њима – купити кућу за једног? Пуно је породица са децом за које је сеоско домаћинство бар наизглед добра прилика, али оне су претежно груписане близу градова где деца иду у школу и где има некаквих изгледа за посао. Највећи колективни центар у Србији окупља 618 људи, од којих је више од 200 деце. Налази се у Смедереву, у ОРА Сартид, и један је од најстаријих у региону.

Најгоре је ипак онима на југу земље, где у баракама старим 30 година има по 18 импровизованих соба и само један мокри чвор. Да ли ће акција обухватати и непризнате, "илегалне" колективне центре? Београд има веома дугу традицију таквих насеља. У једном од њих (мислим у Вишњици) пре неколико година пронађена је беба коју су преко ноћи изуједали пацови по лицу и појели неколико прстића на рукама. За КЦ се сазнало тек кад је беба доведена у болницу. Актуелни комесар Драгиша Дабетић нарочито је заратио са Ромима са Косова који су одбили понуђене локације ван главног града. Пре две године, у фебруару, двоје ромске деце је изгорело у картонским кућама илегалног колективног центра у Новом Београду. Роми и остали расељени свакако ће бити највећи изазов, а они представљају већину у КЦ: према подацима Комесаријата за избеглице (од овог 1. септембра) у Србији ван Косова постоји 66 колективних центара, а на Косову још 18, и у њима је број расељених (5.287) више него дупло већи од броја избеглих (2.130).

Роми и остали расељени у огромном броју немају документа. Избеглице нису држављани Србије због чега се (опет?) може као проблем поставити питање власништва некретнина. Уколико ХОД буде радио у координацији са УНХЦР (који је најфлексибилнији од свих расположивих институција), постоје протоколи који прате трајна решења и који подразумевају, између осталог, и да станари КЦ сами проналазе куће у којима желе да живе. Треба ли рећи да се ти људи апсолутно не сналазе и да немају новац за путовања? Кључно питање ипак је преживљавање ван колективних центара које сада значи и сигурну исхрану, а статус избеглице и расељених и – социјалну заштиту. Власници некретнина не могу задржати ове статусе. Потребно је дакле мислити и о помоћи бар у неком прелазном периоду док не оживе сеоска домаћинства или се не реши питање поузданих прихода. Велика концентрација КЦ управо је у најсиромашнијим регионима: Неготин, Зајечар, Крагујевац, Ковин, Краљево... Приватизација их је у потенцијалним регионима постепено али темељно погасила – оним темпом којим су се продавале фабрике по чијим су халама и баракама избеглице годинама живеле. Преостали су они у регионима за чије фабрике и хотеле није било интересовања. Овакви проблеми су можда и чекали неког са ентузијазмом једног Дивца.