Фенг шуи је појео певца!

У моди је фенг шуи, источњачка наука о свакодневном животу, а све те књиге ме збуњују: „Пази, немој, није ти то оно што треба да буде! Шта то једеш, пљуни, то ни за живу главу не смеш да прогуташ! Кревет није на погодном месту, треба да стоји усред кухиње да би сањала лепе снове уместо ноћних мора. Писаћи сто натакари у врата дневне собе да бисте били креативнији”. Мноштво упутстава чега све треба да буде а шта не сме бити у нашем окружењу како бисмо били успешни, здрави, богати, моћни у љубави и у клетвама. Оне кивне посланице у Скупштини то нису читале зато су нас шокирале.

Не треба, на пример, да спавамо са књигама у истој соби јер су пуне туђих мисли које ће реметити наше сопствене! Спречиће нас да будемо у дослуху са собом, отарабиће нас од нашег живота. Била сам у заблуди да смо саздани од туђих мисли које су од памтивека око нас. Забога, није свет започео нашим рођењем, света је било и пре нас! Ко може да смисли нову мисао, зар не пише и у Библији да; „... нема ничег новог под капом небеском...“

Волим да шпартам по Интернету... Читам о овом циркусу са банкама, то ми не иде у главу! Државе помажу богате банкаре а не помажу гладне грађане. Зар то није чудно, брину за богате, јер ако богати пропадну, сиромашни ће бити још сиромашнији?! Изгубиће оно што већ ионако немају?

Никада глобално нико банке није толико помогао. У Америци, на пример, некада није тако било... Тамо су банке биле приватне и држава се до краха није за њих бринула. Сада, први пут у својој историји Америка је љуљнула велике паре да помогне банкама да стану на ноге и могу поново да кредитирају сиромашне... Америка постаје социјалистичка земља, ми смо кренули путем капитализма а они потрефили наш остављени пут... Говори се и о томе да су почели да читају ,,Капитал” Карла Маркса. Ако држава даје паре банкама, оне постану државне и тако док ми овде све чинимо да приватизујемо државу они је подржављују. Не знам који ће терор из тога да настане.

Кризу 1930. године нису на овај начин решили, банке су остале приватне... Њихова криза се сада одражава на све земље света и на нас! Све је сатански поскупело. Хтела сам данас да купим воћни јогурт, није било породичног паковања за сто динара него само у малим чашицама, а једна чаша 45 динара. Мудра продавачица зна о чему се ради и теши ме како је мало паковање увек скупље од великог! Јогурт исти, а цене различите у разним радњама. Иста фабрика, иста амбалажа, иста етикета, само је цена превртљива! Треба да липшем ходајући док нађем најпогоднију радњу...

Неко сигурно зарађује на овој кризи банака. Док се народу не смркне - банкама не може да сване! Није могуће да криза нигде не профитира. Где год су паре, тамо је и профит, то знам чак и ја. Јуче је један евро коштао 83 динара, данас три мање, само 80! Који баксуз трпа разлику од три динара по евру у своје џепове?! То бих волела да знам! Какви шпекуланти успевају да мазну те паре, одакле добијају информације да купују евро кад је јефтин а продају га кад је поскупео? Они довитљиви су их куповали кад је био 75 динара а сад згрћу велике паре продајући за 83! Кад год сам ја куповала евре, увек сам плаћала високу цену, а продавала за бамбадава кад нисам имала за хлеба. Увек сам губила на тим трансакцијама, а ко сме да чува динар у Србији после 1993. године кад је инфлација била тако жестока да сам за месечну плату могла да купим не читав килограм него само струк празилука. А ја, углавном немам ни евре ни динаре. Баш томе се и смејем, мене закопа и то што сам сто евра купила за 8.300 динара а јуче сам морала да их продам за 8.000, и тако сам изгубила 300 динара, а могла сам за те паре певца да купим! Значи неко је појео мога певца!

Где да зарадим велике паре, кад имам уштекованих само 200 евра које чувам за недајбоже. Дала сам их у банку, то дакле, више није моје! Успела сам да их уштедим, то је доказ да су ми претекли, да ми нису били потребни, да сам могла без њих; зато банке комотно могу и да их узму, као и деведесетих година кад су не трепнувши појеле нашу девизну штедњу. И тад смо сами били криви, веровали смо жвакама да су на сигурном уместо да смо их сакрили, како је мене мама саветовала кад смо ишли на гимназијске екскурзије: „Паре, сине, туриш у недра, на сигурном су само кад су ти до коже.“

Ми, у ствари, штедимо ситне новчанице да бисмо могли сањарити о томе како ћемо једног дана променити сопствени свет и, проучивши фенг шуи, новчаник сложити тамо где треба...