Јутро је у Балканској махали

У истанбулској Јилдирим махали, познатој као Балканска махала, где живе људи из Босне, Србије, Црне Горе и Северне Македоније, муслимани и Турци који су се из бивше Југе преселили на Босфор, славило се уз песму „Јутро је”. Маса је певала и играла, прослављајући победу опозиционог лидера Екрема Имамоглуа на изборима у највећем граду Турске. Како се на друштвеним мрежама виде млади људи, деца исељеника или деца њихове деце који певају хит Наде Топчагић, може се закључити да је Надина песма далеко старија од носталгичне омладине из махале која је играла коло и махала заставама СФРЈ.

Нада је ову песму снимила 1990. године. Да јој је неко тада прорекао да ће се њена песма слушати три деценије касније на улицканом и славном фестивалу Санрему, где су наступале светске звезде попут Тота Кутуња или Ероса Рамацотија, у НБА халама широм Америке, или у махали где су нови живот започела наша браћа из бивше велике земље Југоса, Нада би свакој таквој врачари рекла да је пошандрцала. И да је, док је гледала у пасуљ, чаробну куглу или шољицу кафе, дотична пророчица Наду вероватно помешала са Тином Тарнер.

Да којим случајем Златан Ибрахимовић пре три године, одевен у смокинг, није силазио низ степенице спектакуларно дизајниране бине у Санрему праћен уводним тактовима „Јутра”, а то је била Златанова жеља, слава народњачког хита Наде Топчагић могла би се посматрати тек као изоловани случај. Ибрин отац Шефик се пре распада Југославије са породицом из Бијељине одселио у Шведску, постао је домар за хитне интервенције у Росенгорду, сивкастом предграђу Малмеа, где су у потрази са срећом долазили Сомалијци, Турци, Југовићи свих боја, или Пољаци, живећи са нижом класом Швеђана. Ако такви уопште постоје. У предграђу изгубљених душа, Шефик је утапао тугу и потиснути бес у алкохолу и народњацима које је непрестано слушао.

Један од највећих светских фудбалера једном је рекао: „Можда можеш побећи из Росенгорда, али Росенгорд никада неће побећи из тебе.” Могао је, наравно, Ибра да затражи од организатора Санрема да му пусте „Воларе” Доменика Модуња или било коју ствар Андријана Челентана, али онда то не би био Златан Ибрахимовић, већ скоројевић или богаташки дечак из омладинке фудбалске школе Малмеа које је толико презирао. И то осећање било је обострано.

Златанова јутра и јутра његовог оца, док је као сиромашан дечак одлазио на прве тренинге локалног клуба, започињала су песмама Наде Топчагић и у помпезној ноћи италијанске канцоне Ибра је желео да читав свет чује мелодију која је обележила његово детињство и читав живот. Јер можда можеш побећи из било ког града и те музике, али тај град и та музика никада неће побећи од тебе!

Српски и југословенски фолк или народњаци, у оно време Југославије, опорезивани су као шунд. Таквим музичким изродима су се сматрали и Шабан Шаулић, Мирослав Илић, Лепа Лукић, јер су комитети за културу сматрали да народњаке презрене по свету слушају само по селима или кришом, у великим солитерима у које је насељавано рурално становништво током индустријализације земље. Али ту, на невидљивој граници између солитера и њива, формирала се средња класа из чијих сећања никада није престала да се чује хармоника и уклети гласови највећих грла народне музике. Међу њима је била и Нада Топчагић, која је у прву лигу ушла још 1982. године са ванвременском баладом „Треба ми раме твоје”. Да се разумемо, међу становницима Јилдирим махале има сасвим сигурно и велики број присталица Реџепа Тајипа Ердогана. Вероватно су певали у становима губитничку ствар: требало им је раме ближњег, да плачу на њему.

Драган Стојановић

Године су пролазиле, а са њима је отпловио и „нови талас”, музички и културолошки правац алтернативних рокенрол бендова, прохујало је време великог тријумвирата рокенрола који су чинили „Бијело дугме”, „Рибља чорба” и „Азра”, нестао је негде у равници Ђорђе Балашевић, одлазећи у вечност заједно са Васом Ладачким. Вукли су их коњи врани, по ливади разиграни. Највећи од свих, Здравко Чолић, понекад одради концерт, тек да потврди статус суперзвезде са ових простора, како год га звали картографи. Да ли регион, да ли западни Балкан, да ли бивша Југославија, да ли Југосфера.

Али како ми је још почетком деведесетих година прорекао један од водећих композитора и продуцената жешће музичке алтернативе, само ће народњаци преживети, јер за разлику од дезоријентисаних рокера и поп депресиваца, поседују особину врхунских менаџера. Такав је, рецимо, био и остао Митар Мирић. Мој друг је хтео да ми каже да су народњаци врхунски професионалци који се држе следећег постулата: „Дај народу оно што тражи и имаћеш паре. Али те паре се крваво зарађују.” Ту нема места за импровизацију. Зато су џезери најређа музичка врста. Можда их треба заштити законом?

Фолк је постао глобални феномен експлозијом српских и југословенских спортских звезда. Ако је Златан промовисао Наду Топчагић, Никола Јокић и Лука Дончић, Словенац нашег порекла, по НБА халама широм Америке наручују на разгласу не само Надине песме већ и хитове Џеја Рамадановског, Цеце Ражнатовић, Саше Матића, Вере Матовић, Синана Сакића, Недељка Бајића Баје. Помиње се и име извесне Сениде.

Народњаци и Јокић, плус Лука Дончић, две највеће звезде НБА, уништили су кантри. Лука је пуштао Џејеву песму „Славија” у тексашком дербију између Даласа и Хјустона, али није се слушао једнолични Кени Роџерс, већ нешто много јаче од тога. Лука је убацио 50 поена, играјући као у трансу, а после меча је рекао да је био инспирисан Џејом. Била је недеља.

Када је освојио шампионски прстен у НБА са Денвером и постао МВП финала, Никола Јокић је на журци био ди-џеј, а на лудом слављу у Стеновитим планинама, где су каубоји давно дошли да пронађу злато, славило се уз Сашу Матића и „Рузмарин”. Ваљда на реверу!

Али Синан је Синан. Његова ствар „Еј откад сам се родио” потпуно је слудела оца Џемала Марија, који је плесао, не разумевајући ниједну реч класика Синана Сакића, али њега није потребно разумети, већ осећати, као очајни глас остављених, растављених и погубљених. Јокић и Дончић су близу богатства од пола милијарде евра, или су га можда већ премашили, али ма како да је тачно да су побегли преко Велике баре, ни Николин Сомбор, ни Лукина прапостојбина, која сеже до далеких српских брежуљака, никада није побегла из њих. Јер њихова јутра не почињу, као што никада нису ни почињала, Стравинским или трансценденталним етидама Франца Листа.

Феномен глобалне славе често неправедно потцењених народњака није тешко објаснити. Уосталом, која је мајка женила сина, ма какав да јој је друштвени статус, слушајући Шопена? Овде је реч о нечему другом. Обожаваоци славних личности, у пакету са њима, по правилу преузимају и њихов музички укус. Тако се поистовећују са њима. Нису само етаблиране њихове спортске вредности већ и њихов животни стил, начин облачења, понашања уопште. И, наравно, песме које слушају. Тада наступа Нада Топчагић!
Становници Балканске махале у Истанбулу нису нарочито етаблирани, али како су гласали за победника на локалним изборима, то им је донело херојски статус. Заправо су се они осетили победницима и запевали „Јутро је”. Зато су постали светска вест, а са њима у пакету и Нада Топчагић. Када схвате да су се вратили у своје обичне животе становника носталгичне махале, њихов осећај победника ће нестати.

Остаће само њихова једнолична јутра и један народњачки класик!