Нема опроштаја без искреног покајања

„Схватам да балканску историју не разумем и не осећам као што је осећа српски народ, нико споља не може у потпуности да разуме те емоције”, поентира Ричард Гренел, бивши амерички дипломата, у разговору с Марком Албуновићем, в. д. главног и одговорног уредника „Политике”, објављеном 19. марта 2024, а поводом вести у „Њујорк тајмсу” о пројекту „Генералштаб”.

Ова констатација представља ауторитет сам по себи, аксиом.

Док ово пишем, сетио сам се свог професора српског језика Бања Шарановића из Више реалне гимназије у Иванграду, данас Беране, Црна Гора, који је имао обичај да каже: „Просечни су балега.” Схватио сам ову „изреку” тек када сам се домогао књига награђиваних америчких филозофа, историчара и писаца (Вил Дурант, Аврам Ноам Чомски и др.).

Да је то баш тако и историја нас учи, а на глобалном плану Америка представља еклатантан пример. Њени први усељеници у почетку су били претежно припадници европских народа, већином из Енглеске и Немачке, а од њих преко деведесет посто сврставао се у оне испод просека, суперактивни, све што раде обављају без оклевања, страха и морала, што потврђују и историјске чињенице, да су у новој домовини стварајући себи животни простор, немилосрдно „елиминисали” староседелачко становништво.

С друге стране, Срби као припадници словенских народа, одавно представљају староседеоце Балкана, најјужнијег дела територије Европе, по географским критеријумима, највећег полуострва азијског континента и скоро један миленијум осећају се као своји на своме. Управо у томе су садржане праве емоције Срба као народа, за разлику од многих других.

У природи хомо сапијенса, поред осталих карактеристика је да доминира над другим јединкама, што се односи како за појединце, тако и за неформалне и формалне групе, кланове, политичке и друге организације, па све до држава и њихових савеза (САД, СССР, и др.), а у циљу остваривања сопствених интереса, у првом реду економских, егзистенцијалних. Такво друштво у својим емоцијама определило се за свога „бога” званог новац.

Већ четврт века слушамо, читамо и гледамо „анализе” стручњака из разних области о узроцима деловања Америке као светског хегемона.

Да не бисмо гајили илузије и доносили погрешне одлуке, наш народ и државно руководство, у свакој прилици, морају имати у виду истину да Америку чине претежно екстреми, ван просечни појединци, која је још током трајања Другог светског рата донела паклени план, тзв. велика област, којим је предвиђено потчињавање слабијих држава и народа потребама њене привреде односно економије – читај пљачке.

Реализација овог плана тече од његовог доношења па све до данашњих дана, а од којег Америка не намерава да одустане добровољно.

У свом пљачкашком походу на Исток уследило је и разбијање велике Југославије, чији је оснивач краљ Александар Карађорђевић, у којој је још само у Душановом царству живела већина Срба на Балкану, као и агресија како с копна, тако и из ваздуха на Савезну Републику Југославију, уз садејство њених вазала из НАТО-а, само зато што су се нашли по свом географском положају, на њеном злочиначком походу. Тако смо добили још једну потврду да се ради о бескрупулозној пљачки природних ресурса и другог богатства, самим чином „отцепљења у покушају” скоро једне петине, у сваком погледу, најбогатијег дела територије Србије, њене јужне покрајине Метохије с Косовом. Да се ради о пљачки, да ли треба јачег доказа од чињенице да велики број челних личности у извршеној агресији, са својим приватним компанијама настављају да краду то богатство (Весли Кларк, Мадлен Олбрајт, Вилијам Вокер и многи други).

Само захваљујући државничком умећу и дипломатској вештини Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ, сачувана је територијална целовитост и слобода њеног народа, доношењем Резолуције 1244 СБ УН, која представља „трајну алатку” у очувању њене независности, што говори и чињеница да је од њеног доношења протекло већ двадесет и пет година. Након четврт столећа може се рећи да Резолуција 1244 СБ УН представља грађевину, одбрамбени бедем у очувању територијалне целовитости, суверенитета и слободе српског народа, а да ли ће тако бити и у долазећем времену, зависи искључиво од Србије, виталности и јединства њеног народа и способности изабраног руководства.

А ево шта каже и пише Живадин Јовановић, тадашњи савезни министар иностраних послова, „Политика” од 20. марта 2024. у тексту под насловом „Резолуција 1244 је темељ за решавање КиМ”: „СБ УН није пренео своја овлашћења у погледу решавања питања статуса Косова и Метохије, која му даје Повеља УН, нити их може пренети на другога... ГС УН је 2010. донела, на иницијативу Србије и ЕУ, саветодавну одлуку да повери ЕУ ’да олакша дијалог страна’... ЕУ већ 15 година посредује у том дијалогу и чини се да има разлога за питање – да ли се ЕУ и њене чланице држе статусне неутралности и повереног мандата. Зашто ЕУ избегава спровођење резолуције СБ УН 1244? Може ли ГС УН затражити извештај ЕУ о резултатима спровођења мандата датог 2010?” и између осталог пита овај врсни правник и дипломата, аутор драгоцене књиге „1244: Кључ мира у Европи”, на скоро 900 страница, која представља праву ризницу историјских докумената за државу Србију. Ово су кључна не само питања већ и приоритетни задаци и обавезе највишем руководству Републике Србије у одбрани слободе њеног народа.

Последица агресије НАТО алијансе на челу са Америком је поред осталог и рушење многих националних симбола отпора као што су: Маршалат, здање Централног комитета СКЈ на Ушћу, Дом ваздухопловаца у Земуну, Авалски торањ, зграда РТС-а, од којих се већи број убрзо након петог октобра 2000. године и формирања прозападне владе нашао у рукама окупатора и његових домаћих помагача, док се судбина Генералштаба као преосталог симбола отпора након четврт века нашла у жижи домаће и светске јавности.

Пројекат „Генералштаб” није ни економско, ни архитектонско, па ни урбанистичко, а још мање естетско питање, како потенцијални инвеститор Џаред Кушнер, амерички држављанин, рече: „Узбудљиво је учествовати у претварању ругла у симбол”, већ се ради о другом споменику косовским јунацима, попут оног на Газиместану, овог пута лоцираног у главном граду Србије, Београду, уз осећања и емоције српског народа да га изгради сопственим средствима која је поверио и ставио на располагање својој држави.

И коначно, Американци су својим бомбама са осиромашеним уранијумом направили злочине и ругло не само од Генералштаба, а српски народ ће захваљујући својим осећањима, емоцијама и патриотизму опростити, али опроштај је немогућ без претходног искреног покајања агресора. Дакле, покајање па опрост, али никад заборав, јер ће са својом државом то „ругло” претворити у споменик трајног сећања и симбол независности, суверенитета и слободе свог народа.

Уосталом, агресор учествује у обнови порушеног само ако су у питању средства која потичу из репарација, односно надокнаде за причињену ратну штету.

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa