Да ли је Ана нашла дечка

Сигурно ћемо се сложити да је наслов овог текста примамљив, али у њему, можда на нечију жалост, неће се сазнати ко је освојио срце Ане Ивановић. Има ли наша тенисерка свог принца или не, њена је брига, а то што ми волимо да бринемо туђу бригу – па такав смо народ.

Предуго смо били сведоци њене највеће играчке кризе у каријери, која ју је задесила као гром из ведра неба, када се докопала неких од највиших тениских врхова – првог места на светској листи и трофеја на „Ролан Гаросу”. У таквим приликама по правилу се као зли дух јави пример руске тенисерке Ане Курњикове, који, по увреженом мишљењу, није за углед. То што се ова лепотица, својеврсна тениска Лолита, полуфиналиста Вимблдона с 15 лета, повукла у 22. години (2003) и потом се одала гламурозном животу, коб је која се надвија над младим тенисеркама чим им кола крену стрмоглаво низбрдо. Она као да непрестано чучи и чека нову жртву. Овај пут то је била Ивановићева, која, иначе, кроз девет дана пуни 21.

Изгубљено прво место, чак брзи пад на четврто, и серија пораза, међу којима је најболнији био онај у другом колу на Међународном првенству САД против анонимне Францускиње Жили Коен, нису више могли да буду оправдани ни неугодном повредом палца на руци која ју је и одвојила од Олимпијских игара у Пекингу. Од тенисерке овенчане славом на „Ролан Гаросу”, Ивановићева је преко ноћи постала лак плен мимо свих кључних догађаја од париског турнира за „грен-слем” наовамо.

Што је дубље тонула у осредњост, сумња у њу је расла. Меко тле под њеним ногама претворило се у полигон за копање по њеној приватности. Сада, после убедљиве победе у финалу у Линцу против одличне Рускиње Вере Звонарјове (6:2, 6:1), за само 50 минута, као дан је јасно да је криза преброђена. Окрепљена самопоуздањем Ивановићева с великим претензијама креће на завршни турнир за осам најуспешнијих тенисерки сезоне (Доха, 4-9. новембар). Мишљења да је то она стара Ана, ваљда онако надмоћна као на „Ролан Гаросу”, још немају утемељење у њеној игри, али у односу на дане кризе то је, што се каже, небо и земља.

Ивановићева је успела да пронађе себе. Да ли тако што је нашла дечка? Ваљда је сада прави тренутак да укажемо на једно тенденциозно схватање, које је добило запажени простор у једном нашем дневном листу. Упуштајући се у трагање за узроцима велике кризе наше тенисерке и начинима да се она превазиђе, извесни психолог, представљен читалачкој публици као наш водећи гешталтиста, посредно је саветовао Ивановићеву да што пре нађе „јачу половину” као и да оде негде на одмор. Руку на срце, оградио се од дубље анализе, напомињући да она може да буде делотворна само ако је с нашом тенисерком очи у очи.

У добре намере његовог схватања не сумњамо, претпостављајући да је било вођено општим интересом нашег спорта да Ивановићева поново буде понос нације. Намера нам је, наиме, да великим словима истакнемо тривијалност те и сличних поставки, које су плод злоупотребе наших тениских звезда у одређеним приликама, а у конкретном случају злоупотребе тешких тренутака кроз које је пролазила Ивановићева. У супротном, обезвредили бисмо једну од суштина спорта, а то је да је наша тенисерка уложила велики напор да би се вратила на прави пут, уједно дајући пример за похвалу.

Уместо да у моментима кад јој је самопоуздање било пољуљано до крајњих граница страхом од новог пораза, Ивановићева није дигла руке од свега да би отишла на неко егзотично острво, него је смогла снаге да још одлучније крене ка светлу које јој се у тунелу указало упркос поразу већ пред првом препреком у Москви, када је изгубила од Словакиње Доминике Цибулкове. Био јој је то шести узастопни турнир на којем није успела да постигне више од две победе.

Мимо обичаја, Ивановићева је тих недеља ишла с турнира на турнир, без предаха, како би, играјући што чешће, пронашла победнички ритам. Због тога је њено лице засијало у Линцу поред трофеја, а да ли ће сијати од среће поред свог принца, то је већ њена приватна ствар.