Шћепан травар и Тито бравар

Тито није био Јосип Броз, као што ни Шћепан Мали није био особа тог имена, већ Јован Стефанов Балевић. О идентитету Јосипа Броза, познатијег као Тито, чије право име још не знамо, нико се није усудио да напише значајније дело, док је о идентитету Шћепана Малог Растислав В. Петровић публиковао две књиге. У првој је писао о њему као загонетки српско-руске историје, а у другој одгонетнуо је ту дуго тајновиту загонетку. Нормално је запитати се докле ћемо чекати Годоа да разреши Титову дубоко обмањивачку легенду о идентитету, која ће поуздано оспорити или потврдити званичну причу о Загорцу. Проблем Титовог идентитета није само историографско већ и идеолошко питање које задире и у међународне односе. Верујем да отуда долази страх међу повесницима и публицистима да се ухвате укоштац са овим проблемом, толико година после његове смрти и прекорачених аршина историјске дистанце.

Осамнаести век је век великих пустолова и самозванаца, какви су били Казанова и Каљиостра, а код нас Шћепан Мали, Димитрије Вујић, Константин Немањић и да не наводим даље. Да ће се пустолов и самозванац појавити у 20 столећу, веку великих диктатура, томе се ретко ко могао надати. Наглашавам да су самозванци природно надарени пустолови, дрски и успешни.

Износим неколико поређења двојице самозванаца – Шћепана и Тита, онолико колико може да поднесе један новински чланак; први је себе прогласио траварем, потом руским царем, други браварем па доживотним председником.

Шћепан и Тито нису били шибицари и обичне протуве, већ људи великих захвата и планова, талентовани мајстори свог заната. Тај таленат био је раван талентима оних људи који су их послали у Стару Црну Гору и Југославију да у њима спроводе њихову политику.

Поуздано се зна, и никада није било спорно, да су то урадили Руси, првог да с Црногорцима ратује против Турака, другог да руши монархију у Југославији и сузбија србијански хегемонизам.

Обојица су постигли велике успехе – Шћепан је досегао звање цара, односно васкрслог руског цара Петра Трећег, супруга Катарине Велике. Тито је предводио КПЈ и потом постао председник Југославије. Разлика међу самозванцима била је у томе што је Шћепан био „цар државе која то још није била”, а Тито доживотни председник једне солидне државе, тј. републикански цар који није желео династијско наслеђе попут корејског.

Иза обојице стајала је Русија, првог царска, а другог комунистичка. Обојица су били, по једном, под снажним ударом руске државе: први у време мисије кнеза Долгоруког, други у време Информбироа, али су успели да се очувају, с мањим последицама по лажног цара, а нешто јачим по председника.

Руси су били захвални и Шћепану Малом и Титу Великом зато што је њихово дело било усклађено с руским државним интересима.

Оба самозванца били су господари у својим државама, и то неприкосновени.

Житељи обојице владара били су послушни поданици, црногорски и југословенски.

Шћепан и Тито били су богови и избавитељи за потлачене народе, а за невернике и непријатеље гласовите варалице.

Шћепан је неуки свет јадранског приморја, потом и камените Старе Црне Горе, с територијом знатно мањом од данашње, занео својим држањем и представљањем као божијег изасланика – „Бог, па Петар Трећи”, тј. он! Тито је опчинио југословенску простоту толико да је могао, и у европској држави да се прогласи египатским фараоном, само да је хтео.

Црногорским приморјем и гудурама Старе Црне Горе орило се „Живео цар!”, Југославијом се орило „Живео Тито!”.

Шћепан је испољио вештину управљања за какву до тада анархични Црногорци нису знали, заводећи ред међу сународнике. Тито је усавршио начин управљања поданицима какав није био познат ни у хабзбуршкој, ни у османској, ни у југословенској држави. Оба владара била су на путу да постану божанства, али им је умакао ореол светитеља.

Храброст није била њихова одлика, и није била у складу с постигнутим успехом. „Цар” је бежао пред Турцима после битке у Острошком кланцу, а вођа партизана пред Немцима из Србије, на Неретви, Сутјесци, Дрвару...

Неспорно је да су обојица лоше и неразговетно говорили српским и хрватским језиком, а да су били зналци више страних језика. Шћепан је био у предности јер је познавао и латински језик, на коме је написао и одбранио докторску дисертацију, док су Тита Универзитет у Београду, као и остали универзитети у југословенским републикама, прогласили почасним доктором, ничим заслужено.

Шћепан Мали је епизода у анархичној црногорској повести, Тито је епоха у југословенској историји.

Шћепан, халски доктор философије, написао је, поред докторске дисертације и „Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе”, Тито ниједну књигу, али су његови говори и реферати објављени у позамашној серији томова.

Животни крај самозванаца био је дијаметрално супротан. Скадарски паша, преко свог чауша, пререзао је гркљан па одсекао главу Шћепанову, а Тито је умро природном смрћу. Оплакани су обојица као најрођенији, други знатно више и жалије, с невиђеном церемонијом у дотадашњој нашој и светској повести, која се може поредити само с упокојењем појединих египатских фараона, без пирамиде. Шћепанов гроб се не зна где је – чак и без главе, Титов се зна, али се сумња да је у њему његово тело.

После смрти лажног цара распламсала се борба гувернадура и владика око првенства у стварању државе, а Титово упокојење пратио је прелазни период – „и после Тита Тито”, који је прерастао у крваву борбу југословенских народа за разједињавање – грађански рат.

Само даровити људи остављају за собом неизбрисив траг који се не мења чак и када се исправи њихов лажни и утврди њихов прави идентитет. Тито ће остати Тито и када се буде доказало да није наше горе лист, као у случају Јована Стефанова Балевића, лажног руског цара Шћепана Малог. Право име самозванаца и њихов идентитет не умањују и не увеличавају њихово дело, али омогућавају разрешење неких тајни којима тежи истина, откада је века и света. Истина се мора знати и не сме се скривати, нас ради и потомака наших, а не овде поменутих царева – лажног и републиканског.

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa