За време БАПС-а тражила се карта више

У боксу, кажу, постоје јасна правила. Извесно је да се сваки покрет, акција или ударац, свакодневно уче, и да се само непрекидним вежбањем може стићи до жељених резултата. Бокс није крив што данас млади немају превише стрпљења, неопходног за добро и правилно учење свих нијанси ове племените вештине. Многи рано улазе у ринг, а још брже излазе из њега. Данашњи бокс, по оцени стручњака, има два велика непријатеља. На првом месту је незнање о томе у чему се састоји овај диван спорт. И друго, погрешна претпоставка да се један учесник после неколико недеља рада у сали може тако лако убацити у ринг. Зато, данас напред иду само најупорнији...

Данас у Београду званично почиње првенство Европе у боксу. Након педесет и једне године најбољи мајстори ринга са Старог континента поново ће на истом месту у истој хали, која је у међувремену само променила име, укрстити рукавице, борићи се за вредне медаље и трофеје. Те давне 1973. године, када су Мате Парлов и Марјан Бенеш постали шампиони Европе, Зоран Јовановић Гудало освојио сребрну, а Жика Јелисијевић бронзану медаљу, Југославија је сврстана у ред најбољих селекција на том првенству. Пет година касније, такође у Београду, одржано је Друго светско првенство у боксу, на којем су наши репрезентативци освојили чак седам медаља! Тада су браћа Качар, Тадија и годину и по дана млађи Слободан, нашој земљи донели нова одличја. У то време, када је бокс поред фудбала био у моди, тешко је било доћи до националног дреса. Тај трновити пут пролазили су само најбољи и најупорнији.

Тадија Качар засигурно спада у ред најбољих југословенских и српских боксера свих времена. Некадашњи олимпијски вицешампион из Монтреала (1976), био је и учесник чувеног БАПС-а у Београду, када је око врата понео сребрну медаљу. Међутим, сам долазак у државни тим, био је пун неизвесности. Борба за место у полутешкој категорији, где смо већ имали великог аса, па затим и остала плејада страшних ривала у рингу, представљали су немали изазов на том жељеном путу младића који је јасно имао свој циљ...

Присећајући се „златног” доба бокса, један од браће Качар каже:

– Бокс је некада био трофејни спорт, није било ниједног великог шампионата, а да тада нисмо имали такмичара на победничком постољу. Сећам се да смо на Првом светском првенству у Хавани 1974. године, имали првог шампиона света. Тада је непревазиђени Мате Парлов још више подигао популарност овог спорта. Практично, били смо уз раме са фудбалерима. Драгомир Вујковић и Рајко Милић, окитили су се бронзаним медаљама. Две године касније ја сам у Канади постао олимпијски вицешампион у полусредњој категорији.

Рекло би се да од тада бокс креће узлазном путањом?

– Годину дана касније чика Бруно Храстински, тадашњи савезни тренер, одлучио је да ме поведе у Хале на шампионат Европе. Боксовао сам у полусредњој категорији иако сам пре пута у Немачку имао чак шест килограма више. Морао сам да скидам килограме што ми се на крају осветило. Врло брзо сам завршио такмичење. Када сам се погледао у огледалу, рекао сам себи да више никада нећу да направим исту грешку – сећа се Тадија Качар.

Већ следеће године Београд је био домаћин светској боксерској елити. Како су текле припреме за тај велики спортски догађај?

– Чика Бруно је пре свега био човек, а онда врстан педагог. Разговарали смо неколико пута уочи шампионата. Убеђивао ме је да останем у истој категорији, а ја сам му јасно рекао моје планове. Да пре свега желим да се такмичим у полутешкој категорији, да нећу више да трпи мој организам, иако је Вујковић имао „зацементирано” место у репрезентацији. Храстински је пристао, али уз један услов, да одем на најјачи турнир у Европи, чувени „Феликс Штам” у Варшави, па ако прођем, онда можемо да разговарамо.

Шта је било на том турниру?

– Већ на самом старту наишао сам на страшног Кубанца. Био је млађи и виши и снажнији од мене. Тежи за неколико килограма. Помислио сам шта сад? На турнир сам отишао веома спреман, тренирао сам чак три пута дневно. Чим је кренула борба, видим да могу да се борим са њим. Брзо сам га „прочитао” и после десног крошеа нашао се на поду. У другу рунду уђем са истом тактиком. Јак десни кроше. Кубанац опет доле. У тој истој рунди два пута сам га обарао. На крају, дођем до тријумфа. На том турниру, најјачем у Европи, жири ме прогласи за најбољег боксера турнира, јер сам у финалу савладао Пољака Павела Шкжина, оног истог боксера кога је мој брат Слободан савладао у Москви у финалу Олимпијаде. Иначе, Шкжин је проглашен за најбољег боксера Пољске у 20. веку. Од тада, сваки пут ка БАПС-у био ми је отворен.

Освајачи медаља на БАПС-у у Београду 1978. године, браћа Тадија (лево) и Слободан Качар

Како су текле припреме до почетка светског првенства?

– Конкуренција је била јака, чини ми се никад јача. Наша база била је у Кошутњаку. Спремали смо се најпре за турнир „Београдски победник”. Ринг је мерило свега. На том месту се видело ко је бољи. Победио сам Вујковића два пута и тако обезбедио место у полутешкој категорији. Међутим, дуго пре тога тренери су ме убеђивали да одустанем од те категорије, али ја сам себи рекао после пораза у Халеу да се више не враћам у полусредњу, већ да идем само напред.

Седам дана пре почетка избио је велики инцидент на састанку? Реците нам о чему се радило?

– Стручни штаб је тада обелоданио списак кандидата за БАПС. На њему није било званичног првака Југославије Микана Поповића. Његово место у тиму заузео је Драгомир Вујковић. Тада је Микан у једном тренутку из пешкира извадио пиштољ и почео да прети, посебно стручном штабу. Ми боксери смо се некако извукли из сале за састанке. После тренинга Поповић долази код мене и Слободана у собу да нам се пожали како му је соба испретурана. Ни чика Бруно му није остао дужан, после пар сати донео је и он пиштољ како би показао Поповићу да га се не плаши. Сутрадан је уследио нови састанак, присећа се Качар.

Ко је био на том састанку?

– Дража Марковић, тадашњи високи партијски функционер и председник Организационог одбора БАПС-а. Састанак је био дуг а ми боксери су извукли велике поуке. Са пуно самопоуздања и вере смо дочекали шампионат, где смо направили жетву медаља.

Какво је било интересовање гледалаца?

– Хала је увек била пуна, није било ниједне празне столице. Тражила се карта више. Имали смо сјајну подршку са трибина, ветар у леђа. Био је то сјајан шампионат, непоновљив на овим просторима.

Данас почиње првенство Европе у Београду, на оном истом месту где сте освојили сребрну медаљу. Каква су ваша очекивања?

– Жао ми је што пре три године, када смо били домаћини најбољим светским боксерима у хали није било више гледалаца. Мислим да је маркетинг Боксерског савеза Србије тотално заказао. Тамо изгледа да раде аматери, људи који не познају бокс. То је срамота за овај трофејни спорт. Добро знамо да држава данас улаже огроман новац у бокс. Публика воли домаће боксере. Могу да дођу и најбољи странци, али он ће за овдашњу публику увек бити странац. Ко је могао да замисли да ћемо и то доживети поред толико квалитетне и здраве деце. Очигледно да је затаила струка – без длаке на језику каже некадашњи шампион.

Шта очекујете од наступа наших такмичара?

– Ми имамо неколико квалитетних боксера. Ту пре свега мислим на Вулетића и Николића и понеког Руса који носи дрес Србије. Био би успех да освојимо бар две медаље.

На колико првенстава Европе сте учествовали?

– На три. На омладинском шампионату Европе у Кијеву 1974. године, где сам освојио сребрну медаљу. На првенству у Халеу три године касније где сам поражен на старту и у Келну 1979, где сам такође био други. Мате Парлов је засигурно наш најуспешнији боксер. Таквих мајстора ринга данас више нема. Али ко зна, можда је ово шанса да се поново вратимо на место успеха – поручује Тадија Качар.

Хала „Александар Николић” ће од данас па све до 28. априла бити стециште мајстора ринга. Србија има дванаест адута, који са нескривеним амбицијама и великом жељом дочекују прве борбе на шампионату у Београду.